kako je sve počelo...

Jedna od prvih tehnika korisšćenih za streetart jeste šablon (stencil).
tokom II svetskog rata,fašisti u Italiji su koristili šablone za propagandu Dučea.Meksikanci su koristili istu tehniku u protestima tokom 1970. godine.I tako je postavljen temelj za nešto što će se kasnije razviti u pravu umetnost.
U Parizu ranih 1980. godina se stencili koji su se koristili za proteste i stencili koji su se koristili za dekoraciju u Art Deko stilu su krenuli da se kombinuju u nešto potpuno novo.Jedan od pionira bio je i umetnik pod pseudonimom Blek le Rat.






Posle njega doslo je do invazije šablona po Parizu a kasnije i po celoj Evropi.
I tako počinje....

"Emocionalno prejedanje"


Praznici mogu biti stresni... i nažalost, mnogi ljudi u hrani traže olakšanje. Ako primetite da je često vaša reakcija na stres, nervozu, tugu, dosadu, ljutnju, samoću, probleme s partnerom ili nedostatak samopouzdanja, ... - da jedete, pokušajte da promenite svoje navike koristeći neke od sledećih strategija.

* Naucite da prepoznate glad. Pre nego što nešto instinktivno strpate u usta, ocenite svoju glad na skali od 1 do 5 -- gde je 1 - "mrtav gladan", a 5 - potpuno sit. Učinite sve da izbegnete hranu kada je vaša glad 4 ili 5.

* Nadjite alternative jedenju. Napravite sopstvenu listu aktivnosti koje možete primenjivati umesto jedenja. Možda biste mogli u šetnju, da pozovete prijatelja, slušate muziku, istuširate se, vežbate, očistite kuću

* Vodite dnevnik ishrane


* Vežbajte redovno. Svakodnevno vežbanje oslobadja stres i stvara pozitivan stav, koji daje veću snagu da prevazidjete nezdravu ishranu.

* Spavajte dovoljno. Istraživanja pokazuju da nedovoljno spavanje može povećati glad, tako što smanjuje nivo leptina, hormona za regulisanje apetita, koji signalizira sitost. Adekvatnim spavanjem, bićete odmorniji i odlučniji da se borite protiv poriva da zgrabite hranu iz pukog zadovoljstva.


Ana Veljković

hranom protiv depresije

Izbor hrane može da utiče i na raspoloženje, pa je, na primer, poznato da u krajevima u kojima ljudi jedu mnogo ribe ima znatno manje depresivnih osoba. Esencijalne masne kiseline, kojih posebno ima u tunjevini, lososu i sardinama, prava su hrana za mozak.

Merenja količine omega-3 masnih kiselina u krvi pokazala su da je njihov nivo značajno niži kod depresivnih osoba. Takođe, dokazano je da je kod žena koje posle porođaja u krvi imaju nizak nivo omega-3 masnih kiselina mnogo veća verovatnoća za pojavu postporođajne depresije. Masti koje sadrže masne kiseline proizvode se i u našem organizmu, ali samo u ograničenim količinama i u posebnim uslovima, koji opet direktno zavise od vrste ishrane. Zapadnjački način ishrane ne pogoduje stvaranju ovih masti i zato bi ih trebalo dodatno unositi odgovarajućom hranom i time osigurati uslove za normalno funkcionisanje mozga i nervnog sistema. Osim ribe, najmoćnije namirnice u borbi protiv depresije jesu one bogate magnezijumom, cinkom i vitaminima, kao i namirnice koje podstiču proizvodnju hormona serotonina.

Plodove mora često nazivaju hranom za mozak jer sadrže mnogo selena, koji vidljivo podiže raspoloženje. Osim u morskim plodovima, selena ima u žitaricama i mesu. Ostrige sadrže i velike količine cinka, koji pozitivno utiče na hormone. Od voća lekari preporučuju ananas kao pomoć pri lečenju središnjeg nervnog sistema, ali i banane, koje stimulišu proizvodnju serotonina, koji poboljšava raspoloženje i vrlo je važan za normalno funkcionisanje središnjeg nervnog sistema.

Povrće i leguminoze (pasulj, grašak, mahune i sočivo) pozitivno utiču na rad mozga. Zeleno lisnato povrće glavni je izvor folne kiseline, čiji nedostatak izaziva depresiju, zaboravnost i pad serotonina u mozgu, što rezultira lošim raspoloženjem. Među namirnice koje popravljaju raspoloženje spadaju i orašasti plodovi i kikiriki, koji sadrže tiamin, poznat kao „vitamin optimizma". Orasi sadrže veliku dozu magnezijuma, koji deluje antidepresivno. Takođe, beli luk otklanja umor, depresiju i razdražljivost i podstiče osećaj dobrog raspoloženja.

Namirnice poput mleka, piletine i banana podstiču osećaj prijatnosti, stimulišu oslobađanje neurotransmitera dopamina, odgovornog za stanje budnosti i mentalnu oštrinu.

Žitarice, mekinje i zobena kaša sadrže magnezijum i tiamin, koji udruženim snagama popravljaju raspoloženje. Semenke suncokreta sadrže mikroelemente, koji regulišu rad nervnog sistema.

Life in the gutter, mud in a plate

Foto: AP

Port-au-Prince, Haiti.
Cene hrane neprestano rastu. Ovi kolači, napravljeni od blata, soli i sitno iseckanog jestivog bilja, jedini su način da većina siromašnih stanovnika ove ostrvske zemlje preživi.

Jeste li nekada bili prinuđeni da jedete blato?
Ne?
Srećniji ste od 888 007 199 ljudi kojima je danas, 1. maja 2008, u trenutku dok ove reči pišem,
ovo jedini način da preživi. (world statistics)

Jestive pečurke

Cantharellus cibarius - lisičarka
Plodno telo: u obliku je zvrka, žute boje žumanceta. Prečnik šeširića od 6-10cm, a visina oko 8 cm. Plodište se sastoji iz nabora i žilica koje se dugo spuštaju niz dršku.
Meso: belo je i veoma kompaktno, mirisa na kajsije, breskve, šljive ili cimet. Može biti od blagog do veoma ljutog ukusa.
Otisak spora: bele boje.
Stanište: Svi tipovi vlažnih i senovitih šuma, od nizina do planinskih predela. Najčešca je u bukovim šumama. Javlja se od kasnog proleća do rane jeseni.
Upotreba: jestiva je i u sasvim sirovom stanju. Lekovita gljiva.

Ovde ćete pronaći kratak opis pečuraka koje se najčešće sreću u našem područiju.

Coprinus comatus - bela kaluđerka
Šešir: u obliku valjka, visina do 20cm, širine 6cm. U mladosti svetlosmeđe boje. Rastom gljive kožica puca i postaje vidljivo belo meso.
Listići: gusti, u mladosti beli, zatim dobiju ružičasti ton, nakon koga posive i lagano se pretvaraju u crno mastilo koje kaplje sve dok se celi šešir ne razloži.
Drška: visoka i do 40cm, bela nosi tanki prsten, u sredini cevasto šuplja.
Otisak spora: crn.
Meso: belo, nežno, bez posebnog mirisa, prijatnog ukusa.
Stanište: livade i proplanci bogati sirovim humusom.
Upotreba: jestiva dok su joj listići beli.


Coprinus micaceus (Bull.:Fr.) Fr. - žuti jarčić, blistava gnojištarka, tinjčeva gnoištarka
Šešir: 2-5 cm širok; lomljiv, okruglast, pa zvonolik, oker sa okruglastim ljuščicama, rub neravan, radijalno naboran i posut sitnim svetlijim zrncima.
Listici: gusti, uski, slobodni, belo sivkasti, kasnije sve tamniji, na kraju kašasto crni. Otisak spora je čadavo crn.
Drška: 4 -10 h 0,2-0,5 cm, valjkasta, šuplja, lomljiva, svilenkasto bela.
Meso: X
Stanište: raste u svežnjićima na različitim zemljištima i trulom drveću, od proleća do jeseni. Nakon duže suše prve porastu posle kiše.

Upotreba: jestiva, za čorbe, dok su listici svetli, slabijeg kvaliteta. Izbegavati alkohol dan pre i dan posle jela.
Zamena: vrlo moguća sa sličnim gnojištarkama, koje su prilično rasprostranjene.

Clitocybe nebularis - maglenka
Šešir: prečnika 18cm, malo udubljen, sa širokim centralnim ispupčenjem, svetlosiv, prevučen magličastom skramom.
Listići: beli, spuštaju se niz dršku.
Drška: visoka 12cm, debela 4cm, bledosiva.
Otisak spora: beo.
Meso: belo, debelo, specifičnog, izrazitog, pomalo otužnog mirisa koji potiče od velike količine antibiotika koja se nalazi u gljivama.
Stanište: uglavnom u listopadnim šumama u jesen, često u velikim krugovima.
Upotreba: Jestiva.

Craterellus cornucopioides - crna truba
Plodno telo: oblika je šuplje trube, visoko do 15cm, boje sivo-smeđe do crne. Plodište je sa spoljne strane, uglavnom je glatko do blago naborano.
Otisak spora: X
Meso: tanko, žilavo, crno. Sveža gljiva nema poseban miris. Sušenjem dobija izvanrednu aromu, što je čini dobrom začinskom gljivom.
Stanište: Raste u busenima u bukovim i hrastovim šumama tokom jeseni.
Upotreba: jestiva gljiva.

gotov post,gotov blog

Hristos voskrese!

Danas na najveći hrišćanski praznik, završavaju se dve stvari u mom životu koje imaju veze sa hranom. Prestao je post posle celih 7 nedelja, a prestaje i pisanje na ovom našem "hranljivom" blogu. Jutros sam pojeo malo ruske salate, pa tri poražena kuvana jajeta iz uskršnjeg fajta, pa malo salame i čajne kobasice, tek da se podsetim kakvog to ukusa beše (podsećanje bejaše prijatno), a onda je moj tata Ljupče raspalio roštilj i namazao rešetku nekom životinjskom masnoćom što mu je dao batica iz mesare, pa sam jeo hajdučke ćevape (to su oni sa ljutinom i masnoćom), obične ćevape (bejahu nekako anemični) i piletinu rolovanu u slanini (fini rad). Nisam jeo luk uz to jer mi danas, malo kasnije, svraća u goste jedna tajna ljubavnica (da, da, nije post samo odricanje od hrane, nego kad prestane post...)

Ovim postom (ne postom u kojem se posti, nego postom koji se postuje) se opraštam od ovog bloga i zahvaljujem mojim inspirativnim koleginicama sa kojima sam bio u blogerskoj ekipi, svima vama koji ste ovo čitali i naravno mom omiljenom profesoru Novici Miliću koji ovo treba da oceni.

Sutra odoh na mini odmor na Kopaonik, a usput ću da svratim na ćevape u Novi Pazar, a tamo ću da kupim i onu prepečenu zift crnu kafu da je srčem dok udišem planinski vazduh.

Sad odoh da skuvam jednu običnu kafu da je srčem na gradskom vazduhu, a mislim da će mi dobro doći i malo B vitamina.

Ajd uzdravlje!!! :)

Zabranjena prodaja kečapa tinejdžerima u Britaniji

Britanska policija zabranila je prodaju kečapa tinejdžerima s objašnjenjem da taj proizvod podstiče vandalizam, javljaju agencije.
Mladi se naime često služe kečapom da šaraju po fasadama kuća u nekim četvrtima britanskih gradova. Pred tom alarmantnom konstatacijom, neke lokalne vlasti su jednostavno odlučile da zabrane prodaju kečapa tinejdžerima.
"Znamo da to može da deluje pomalo ekstremno, ali rezultat govori za sebe. Gotovo da se više ne događaju incidenti vezani za šaranje kečapom po zidovima zgrada", komentarisao je uspešnu akciju jedan predstavnik policije.

www.blic.co.yu

Hrana kao srpski brend!?

Kad god su neke slavne (ili manje slavne) ličnosti iz inostranstva dolazile u naš grad, novinari su ih, bez izuzetaka, bombardovali jednim te istim pitanjima o „najlepšim devojkama“ i „najukusnijoj hrani na svetu“ i mrcvarili ih sve dok ovi ne bi izjavili da su Beogradjanke najlepše žene u svetu, i kako, da su juče umrli, ne bi znali da je najlepši osećaj na svetu kad čovek jede pečenu svinju i pije rakiju. Takodje, u gotovo svakoj anketi na temu „Šta je najbolji srpski brend?“, pored srpskih tenisera, srpske trube, srpskog Exita, srpske lepote i pameti i srpskog Ratka Mladića, jedan od najčešćih odgovora jeste - srpska hrana! Veliki deo ovdašnjeg stanovništva živi u ubedjenju da bi ceo svet poludeo za kajmakom, ajvarom, radžom, sarmom i ćevapima, samo kad bi imao prilike da ih proba. I ja sam živeo u tom ubedjenju, pa sam prošle godine sproveo jedan mali eksperiment koji je doživeo (skoro) potpuni fijasko. Evo kako je to bilo.

(neuspešan brend)

Živeo sam par meseci u američkoj državi Vermont u kući sa Bosancima, pa je trebalo da se preselim u državu Minesota da malo živim sa Amerikancima (tačnije Amerikankama). Kao veliki patriota sklon širenju lepe slike o Srbiji (kao i strpljivom objašnjavanju da mi nismo Sibir nego oni koje su oni bombardovali), odlučio sam da u prtljag smestim i malo „naše“ hrane. Ovo „naše“ pišem pod navodnicima jer sam poneo ajvar makedonske proizvodnje, pileći parizer koji je i pored pakovanja identičnog našem i natpisa na „našem“ jeziku, bio proizveden u Americi, od američke piletine, za „naše“ ljude, kao i kutiju naših, srpskih čokoladnih bananica i „Grand aroma“ kafu. Poneo sam i džezvu indijske proizvodnje.

(takodje neuspešan brend)

Stigao sam u Minesotu, i ponosno naredjao na sto te srpske djakonije. „Devojke, ovo morate da probate. Ovo se zove ajvar i nikad niste jele nešto ovako lepo!“ Stavio sam im po jednu kašičicu na komade tortilje. One su to stavile u usta, namrštile se i trčale u klonju da pljunu. „Bljak, ovo ima ukus kao povraćka!“. Onda sam iseckao pileći parizer.

„What is that?“

„Some kind of chicken sausage.“

„It looks weird, we don’t wanna taste it.“

„Not even a small piece?“

„No way!“

(slabo uspešan brend)

Ni čokoladne bananice nisu prošle slavno. Okarakterisane su kao „najružniji slatkiš koji su probale“. „Vi Srbi ste stvarno čudaci, kakve ovo stvari jedete?“ Kasnije su bananice koristile za sprdju sa ortacima i ortakinjama koji su svraćali u goste. Svakom su dali da proba, i svi osim jednog ortaka nisu mogli da ih pojedu. Ortak koji je pojeo i rekao da su OK, je inače svratio da se pozdravi jer je sutradan išao u zatvor pošto je bio pozitivan na testu na marihuanu za vreme uslovne kazne, koju je zaradio upravo zbog dilovanja iste.

(nešto uspešniji brend)

Sa kafom je, već, bila nešto drugačija priča. Džezva im je bila smešna, a za kafu su rekle da ima ukus „kao prljavština“. Ja sam posle toga, svakog jutra sebi kuvao „našu“ (tursku, srpsku, domaću?) kafu, dok su one odlazile u Starbucks ili Dunkin Donuts po svoju. Onda smo se svi jedne večeri uništili od alkohola, pa su se one sutradan probudile nesposobne za odlazak po kafu i po logici „daj šta daš“ tražile da im skuvam po jedan „serbian coffee“. Nekoliko puta su srknule i zgrabile telefon: „Heeej! Pronadjen je lek protiv mamurluka! Ovi Srbi kuvaju neku kafu od koje ti odmah bude bolje!“ Ortakinja sa druge strane žice je već nakon pola sata, sa nama srkala „novootkriveni lek“. Uveče nam je došla i njihova tetka u goste sa svojim dečkom da probaju kafu. Tetka je vrelu kafu popila na eks i rekla da je „ dobra, ali da joj se ne svidja ono na dnu“. „Pa, to na dnu se i ne pije.“ „Što mi to ranije nisi rekao?“ Tetkin dečko je došao pijan ili naduvan, pa je samo nešto nerazgovetno mumlao. Kada sam posle mesec dana odlazio iz Minesote, ostavio sam im džezvu, i u lokalnoj prodavnici im pokazao kako da podese mlin da bi dobili kafu „na srpski način“, tako da se miris srpske kafe i danas širi negde nad livadama i jezerima Minesote

Kada se sve sabere, nisam baš uspeo da, kroz hranu, predstavim Srbiju kao najbolju u svetu (možda zbog pogrešnog izbora hrane ili pogrešno izabranih Amerikanaca), ali ne brinite – našao sam druge načine za to, hehehe.

(najuspešniji brend)

Evo još jedne teme za razmišljanje: Zašto ljudi sede u Meku na Zelenom Vencu i jedu hamburgere sa ukusom kartona, kada pet metara odatle u Good Foodu prave jeftinije i milion puta bolje pljeskavice i stavljaju ih u tek ispečene sveže lepinje? (mmmmm...stavite mi urnebes, tartar, kupus i malo više ljute paprike!)

Art on a plate

Mnogo smo uozbiljili sa ovom anoreksijom, 'ajmo nešto lepo :)

Francuska: Zakonom protiv anoreksije

Francuska bi mogla da postane prva zemlja u svetu koja će se zakonskim merama boriti protiv anoreksije, objavio je danas londonski "Tajms".

Zatvor do tri godine i globa od 45.000 evra mogli bi da budu maksimalna kazna kojom bi se, prema predlogu francuske vlade, ubuduće kažnjavali svi koji propagandnim porukama promovišu ekstremnu mršavost odnosno anoreksiju, prenosi BBC. Na meti novih propisa naći će se mediji i svet mode, ali na prvom mestu internet stranice i blogovi takozvanih pro-ana pokreta. Mnogi od njih, prema pisanju "Tajmsa", promovišu izgladnjivanje kao izabrani način života. Devojke i mlade žene na njima često objavljuju fotografije svojih omršavelih tela kao podsticaj i inspiraciju za druge.

Koliko prošlog meseca, podseća "Tajms", jedan francuski internet sajt izazvao je opšte zgražavanje jer je ohrabrivao čak i devetogodišnje devojčice da, u potrazi a savršenom figurom, pribegavaju plastičnoj hirurgiji i dijetama.
Pojedini francuski stručnjaci i vodeće ličnosti iz sveta mode, poput modnog kreatora Žan-Pola Gotjea, usprotivili su se nameri vlade u Parizu, tvrdeći da nije na državi da zakonom reguliše lepotu i estetske kriterijume, preneo je londonski dnevnik.

www.blic.co.yu

Politics on a plate

Ko će naslediti Džordža Buša na mestu predsednika SAD?

Da li će to biti prva žena predsednik u istoriji?

Možda prvi crni predsednik?

Ili će republikanci osvojiti još jedan mandat?

Aleksandar Šćepanović

Život na tanjiru, u duhu komunikoloških studija...

" Just opened, near Kimaya Kothrud.I'm lovin' it."

Reklama za najnoviji u lancu restorana McDonalds u Indiji, koju je napravila agencija Leo Burnett, sa sedištem u Nju Delhiju.

Otvoreni smo za komentare :)

Kornelija

Burek Worldwide!

Burek.

Masne kore sa sirom, mesom ili zeljem. Izabereš pravu pekaru i nikad ti ne dosadi. Ja sam svoju, naravno, izabrao- izgradjena je tokom devedesetih na zelenoj površini dečijeg igrališta, uz odobrenje tadašnjeg predsednika moje opštine, koji je pored afiniteta ka urbanističkim inovacijama, takodje bio i ekspert za klanje kašikom za cipele. U medjuvremenu se vratio svojoj pravoj struci (čovek je doktor prava) i razbija jedan nelegalni sud u inostranstvu, a pekara koja i dalje stoji na dečijem igralištu poput nekakvog čira, svojevrstan je spomenik njegove političke karijere na lokalu. Iako je moja ljubav prema bureku (koji uz kafu i novine čini sveto trojstvo mog jutarnjeg hedonizma) prilično velika, spreman sam da je žrtvujem zbog druge, takodje velike ljubavi - ljubavi prema svom gradu, te stoga često zamišljam sebe kako sedim za upravljačem buldožera koji odnosi moju pekaru, onu kinesku radnju pored nje i kiosk za pljeskavice koji se tokom godina širio kao neki tumor i postao nedefinisana gradjevina nepravilnog oblika. Deca bi se tako vratila na svoje igralište, pekar bi prvo malo protestovao, kao fora štrajkovao gladju i ukazivao na korupciju u državnim organima, pa bi na kraju otvorio pekaru na nekom normalnijem mestu i svi bismo bili zadovoljni.

Kako burek nije lokalni, već globalni gastronomski fenomen, imao sam tu privilegiju da se njime sladim širom sveta, a svoje impresije o tome ću sada podeliti sa vama. Shodno aktuelnom političkom trenutku, vodjen patriotizmom, krenuću od južne srpske pokrajine, na čijoj teritoriji svetski moćnici ovih dana uzaludno pokušavaju da naprave lažnu NATO državu. U njenom glavnom gradu, Prištini, burek sam jeo za vreme zimskih i letnjih raspusta još od najranije mladosti, a svojim poslednjim kosovskim burekom brkove sam mastio nekoliko dana pre nego što je milosrdni andjeo raširio svoja krila i sprečio humanitarnu katastrofu u najavi. Kako devedeset odsto lokala u Prištini čine ćevabdžinice, buregdžinice i zlatare, takva konkurencija je učinila da se u Prištini uvek kupovalo dobro i jeftino zlato, dobri i jeftini ćevapi, i, naravno, ono što je za ovu našu priču važno- dobar i jeftin burek! Tamo ga prave u tankim štapovima, dugačkim oko pola metra. Ako jedeš u buregdžinici, iseckaju ti taj štap na male valjkaste komade, napune tanjir i dobiješ viljušku. Meni nikad nije bila potrebna viljuška za burek. Ukoliko, pak, hoćeš burek da poneseš kući, ljubazni pekar će štap iseći na tri dela i spakovati ga u novine. Korišćenje štampanih medija u takve, neinformativne, svrhe u Prištini nije neuobičajeno. Tamo će ti prodavačice u novine zapakovati i, na primer, flašu pića i bombonjeru, a neće preskočiti čak ni strane sa umrlicama. Uz burek, svakako, ide i jogurt-u ovom slučaju kosovopoljski, u plastičnoj čaši. Sasvim dobar jogurt koji mora pažljivo da se mućka pre upotrebe jer mu je onaj tanki limeni poklopac slabog kvaliteta. Proizvodi kosovopoljske mlekare su, inače, poznati po tome što je u njima izmereno najmanje zračenje nakon černobiljske tragedije, u poredjenju sa svim ostalim mlekarama tadašnje SFRJ. Pre objavljivanja rezultata tih ispitivanja, mnogi ljudi su strpljivo ispred prodavnica čekali da stigne pirotsko mleko i jogurt, jer nisu imali poverenje u lokalnu mlekaru. Bio je to još jedan u nizu primera koji pokazuju da kod nas neki ljudi vole da čekaju u redu, čak i kada za to nema realne potrebe. Više od devet godina nisam pio taj kosovopoljski jogurt. Možda su u medjuvremenu počeli da stavljaju bolje limene poklopce, ali ja to ne znam jer više nemam kod koga da odem u Prištinu. I tamošnjeg bureka mogu samo da se sećam, a čak i ako doživim da za života odem ponovo u Prištinu, verovatno tamo tada neće biti nikoga ko bi takav burek pravio. Kao što je ljubav prema gradu nadjačala ljubav prema bureku, tako bi je nadjačala i ljubav prema zemlji, pa za burekom ne bih previše žalio u takvoj, hipotetičkoj situaciji.

Ovih dana je svakako nemoguće spomenuti Kosovo bez spominjanja Evrope. Fraze „Srbija sa Kosovom u Evropu“, „Srbija bez Kosova u Evropu“ ili „Bez Kosova nema ni Evrope“ ću ostaviti drugima, a ja ću pisati o tome kakav se burek jede u Evropskoj uniji, tačnije u Nemačkoj, tačnije u Minhenu, u turskom restoranu pored glavne železničke stanice. Tamo se burek zapravo zove börek (za one koji ne znaju nemački, ovo “ö” se izgovara tako što namestite usta kao da želite da izgovorite o, a izgovorite e), košta oko 3 evra i podseća na naš “potkovica” burek. Ujutru ispeku celu količinu bureka za taj dan i naredjaju ga u izlog pored turskih peciva i kuvanih jela koja neodoljivo podsećaju na musaku i djuveč, a onda ti ga podgreju u mikrotalasnoj pre serviranja. Ako se prevariš i zatražiš jogurt, uvaliće ti ajran-tursku verziju jogurta koja se dobija kada se u jogurt sipa voda i so. Ta smeša ima upravo takav ukus, ukus razredjenog slanog jogurta, a s obzirom na to da taj ukus nije nimalo lep, ajran vam nikako ne preporučujem. Ono što vam preporučujem ako vas put nanese u ovakve turske restorane jeste doner kebab (po mogućstvu ovčiji), ali ne u lepinji nego u tortilji (to zapravo nije tortilja nego durum, ali prepoznaćete na licu mesta o čemu se radi). Iz Minhena sam otputovao u Cirih, u Švajcarsku- onu državu koju kao primer dobrog života izvan Evropske unije ovih dana navodi jedan premudri, prepošteni čovek, divnoga osmeha i očiju poput guštera. Naravno, i tamo sam jeo burek. Isti je kao u Nemačkoj, samo što je užasno skup.Tamo je sve užasno skupo- hrana, piće, prevoz, garderoba, a čak je i pišanje u javnom WC-u preskupo i košta preko 100 dinara. Premudri čoveče, te trule priče možeš da uvaljuješ samo nekom ko nema pojma o životu. Klipane jedan!

Kosovo, pa Evropa i na kraju, naravno Amerika. Svoj prvi Američki burek sam prošlog leta pojeo u Burlingtonu, država Vermont. Tamo je jedna porodica iz Zenice otvorila prodavnicu u kojoj se prodaje hrana sa Balkana (ajvar, plazma, bajadere, čokoladne bananice, sudžuk, parizer…), sokovi i kafa sa Balkana, kao i najgora muzika, najgori filmovi i najgori časopisi sa Balkana. Kada im je u jednom periodu promet opao i radnja bila pred zatvaranjem odlučili su da kupe peći i montiraju ih u magacin, i da u ponudu uvrste hleb, lepinje i naravno burek. Pekarske veštine su razvili za vreme rata u Bosni, kada je tamo brašno bilo papreno skupo, pa su tada kupovali po dva džaka-jedan za njih, a od drugog su pravili peciva i burek, pekli u šporetu na drva i prodavali na ulici ispred dvorišta. Tako zaradjeni novac je isplaćivao oba džaka. Uvodjenje bureka u ponudu se ispostavilo kao sjajan poslovni potez. Neke mušterije su putovale i po stotinak milja do prodavnice da bi jednom nedeljno pojeli burek. Tokom celog dana se ispred prodavnice moglo sresti po nekoliko Bosanaca kako uz burek pričaju o politici, sportu i o tome kako Amerika ništa ne valja. Uglavnom im je falio po jedan prst na ruci (najčešće domali) izgubljen na nekoj proizvodnoj traci, pa su bili u sporovima sa fabrikama ili su te sporove već dobili i uživaju u invalidskoj penziji. S obzirom da su bili zanimljiva ekipa, vrlo često sam, uz burek, i ja sa njima pričao o politici i sportu, a deo o Americi koja ne valja sam samo slušao jer je meni tamo valjalo. Pošto ni tamo nije bilo jogurta, uglavnom sam uz burek pio bugarski kefir, a kada bi ponestalo kefira uzimao sam slovenačku koktu ili makedonsku fantu (u Americi nema nigde da se kupi fanta). Jednom sam se prevario i probao omiljeno piće makedonskih Albanaca-gazozu. Zamalo da bacim peglu. Takodje ne preporučujem. Inače, burek je bio sjajan i koštao je 4 dolara. Malo lošiji i malo skuplji burek sam jeo par meseci kasnije na Menhetnu u Njujorku u restoranu “Djerdan” koji je u svojoj ponudi imao gotovo sva jela iz naše kuhinje: sarmu, musaku, punjene paprike, pasulj, ćevape…a posebno zanimljiv za čitanje bio je dvojezični meni sa polu-uspešnim prevodima i opisima svih tih jela. Ono što je u “Djerdanu” bilo sjajno jeste da se uz burek pio pravi jogurt, a posle je mogao i da se zalije turskom kafom, i to u onim old skul belim šoljicama sa teget štraftom i istim takvim tacnama. Samo je ratluk falio, ali ipak je to bio Njujork.

Kada jednog dana budem jeo burek u Aziji, Africi, Južnoj Americi ili Australiji, javljam vam kako je bilo. Za sada ovoliko.

Aleksandar Šćepanović

Voće kao lek

Sveže voće uspešno deluje na probavu i promet materija u organizmu ljudi, a naročito dece. Voće ima ne samo hranljivu, već i higijensku, dijetoprofilaktičku i dijetoterapeutsku vrednost. Vrlo je značajna uloga organskih kiselina, pektina, nesvarljivih ugljenih hidrata, vitamina, mineralnih materija i drugih sastojaka voćnih plodova. Prema novim istraživanjima pektini sprečavaju nagomilavanje holesterola u krvnim sudovima i krvi i deluju pozitivno u sprečavanju arterioskleroze. Voće je veoma korisno kao dijetalna hrana koja potpomaže lečenju niza bolesti – bubrežnih, srčanih, stomačnih i mnogih drugih. Voćni plodovi sadrže razne mineralne sastojke koji učestvuju u gradji tela i kao katalizatori metabolizma (kalcijum, gvoždje, magnezijum, fosfor, natrijum, kalijum…) Ukoliko u ishrani u toku dužeg perioda nedostaju pomenuti elementi, dolazi i pored obilne ishrane, do poremećaja i oboljenja, koja se ispoljavaju na različite nacine. Rezultati velikog broja istraživanja pokazali su da je dnevni unos pet obroka voća i povrća ključ dobrog zdravlja. Ali, kako se pridržavati takve podele obroka u savremenim uslovima života?Jedno od rešenja je konzumiranje prirdnog voćnog soka. Čisti voćni sok sadži iste vitamine, minerale i fitohemikalije kao i sveže voće. Voćni sok može spreciti tzv. “jutarnju hipoglikemiju” odnosno pad šećera koji može voditi čitavom nizu fizioloških i fizičkih simptoma kao što su vrtoglavica, slabost, promene raspoloženja, bol, anksioznost i depresija. Osobama koje ujutru ne osećaju glad, voćni sok može otvoriti apetit i tako pomoći da realizuju najvažniji dnevni obrok.

Masnoće

Naučno je dokazano da ishrana kojom preovladava masna hrana, a koja je siromašna voćem i povrćem ne samo da je loša za telo već se smatra uzrokom depresije i agresivnog ponašanja. Zdravlje mozga ne zavisi samo od toga koliko masnoća jedete, već i koje vrste. Za mozak su najbolje masnoće koje se nalaze u ribi, poznatije kao omega 3 kiseline. Dokazano je kako nije dobro unositi premalo životinjskih masti u organizam i da to može potkopati inteligenciju.

Ana Veljković

лажљиво огледало

Доктор је рекао: висина у центиметрима – 110. То је нормална тежина за девојку. 2 до 3 килограма мање или више – и даље је у реду. Све остало није ни здраво ни пожељно.

Огледало... Слика је релативна. Човек може да се изгуби у оба смера. Крајности су обично узрочно-последичне. Ево како:

Гледаш се у огледало сваки дан када пролазиш ходником – ништа. Када се фенираш у купатилу – ништа. Када шеташ поред излога – ништа. Добро, можда није баш ништа, али барем није страшно.

Сви ти говоре да мораш да смршаш. Препоручују ти вежбе. Можда се чак и понуде да вежбају с тобом. Ти мислиш да су оптерећени рекламама са ТВ-а. Сажаљеваш их.

Када одеш да купиш одећу, питају те да ли си трудна. Они су сигурно скренули, шта ће јадни... Не можеш да нађеш одговарајућу величину. Модна индустрија диктира 32 као идеал. Није ни чудо што купујеш xxxl. Ти си крупније грађе.

Однесеш филм да израдиш слике са летовања и убеђујеш се са продавцем како то нису твоје слике. Да ли је он нормалан када не види да то ниси ти? Он проверава све податке и опет ти враћа фотографије – стварно није грешка. Не верујеш му, али погледаћеш поново. Гледаш – стан исти твој, море као оно с летовања, одећа на незнанцу позната.... Онда угледаш бабу. Шта ради твоја баба у твом стану на фотографијама неке дебеле жене? Пренеразиш се. Треба мало времена да схватиш... Купиш се и постиђен одлазиш.

На крају ти доктор пропише дијету – за цео живот.

Мучиш се да ослабиш. То траје и напорно је – стално те нешто вуче да једеш шта не треба. Дођеш на неку прихватљиву тежину, убрзо се опустиш и поново редовно схваташ у fast food на ћошку. Раније никада ниси примећивала да на сваких 5 метара има нека пекара, ћевабџиница, брза храна, посластичарница, киоск. Храна те мами. Ти се суздржаваш, али више не пазиш о саставу.

Прошло је скоро година дана, а ти схватиш да се ниси измерила ни једанпут. Провераваш стање. Шок. Опет се мучиш дијетама. Овај пут из часописа. Срамота те да одеш код доктора. А проклетиња се враћа. Сваког месеца носиш број мање, па број више. Увек се враћаш на почетну нулу. Дакле, не напредујеш. Од нервозе можеш само да идеш горе. Јер једеш зато што не можеш да престанеш да једеш.

На крају једеш док не пукнеш, док ти не позли, док не можеш више ни да мислиш, а камоли да устанеш. Тако ти и треба. Нека ти се храна смучи, па ћеш можда престати. Али не вреди. Мораш да промениш начин живота.

Имаш тих – 110 и задовољна си. Више никада себи нећеш дозволити да ти се деси она срамота да се не препознаш на фотографији. Више никада се себи нећеш чинити тања него што јеси. Ту почиње нови круг пакла.

Доктор је одобрио – 111. Боље да будеш мало слабија, па ако се и угојиш, неће бити страшно. Опет ћеш изгледати ок.

Имаш раван стомак – то је твоје највеће постигнуће.

Немаш раван стомак. Вага те лаже. Мораш још ослабити.

- 112. Стомак је опет раван. Почињеш да се мериш сваке недеље – за сваки случај. И редовно загледаш стомак у огледалу.

Опет је порастао. Мораш на дијету. Почињеш да бројиш залогаје, мериш време измећу оброка и количину хране, вагаш се три пута дневно. – 114

Сада си мирна. Знаш да лепо изгледаш. И даље контролишеш тежину сваки дан, али се мало мање бринеш за храну. И даље бројиш залогаје, али једеш и хлеб. И даље размишљаш о храни кад год ти се укаже прилика, али више немаш мучнине и вртоглавице. Срећна си.

Стајеш на вагу – добила си килограм. Паника. Псујеш. Размишљаш да се одрекнеш хране. Опет си дебела. Држиш дијету.

- 115. Давно си испод свих идеала о којима си мислила да ћеш само маштати. Човече, па ти си супермодел! Када би скинула још 2-3 киле, била би као балерина.
- 116. Пре само 7 месеци си мислила да је немогуће. Сада си мршава. Али и даље имаш стомак. Шта је сад то?

Ако будеш ослабила још килограм, прелазиш у неухрањене. То знаш. Није здраво, али изгледаћеш као модел – другима. Теби се не свиђају кости манекенки. Ипак су превише мршаве. Оне су – 120. Добро, нећеш смршати баш 4 киле.

Сви ти кажу да си мршава, а ти се смејеш. Ласка ти, али им не верујеш. Гледаш људе на улици и сви се чине мршавијим од тебе. Онда једанпут погледаш своју мршаву другарицу у огледалу поред себе – како је сад она крупнија? Нешто није у реду. Ти имаш стомак – она не; теби су обле бутине – њој не: ти имаш крупне руке – она не. А у огледалу сте замениле улоге. Ко те је осудио на такву грађу – изгледаш мршаво, а имаш стомак.

Врхунац је када ти другарица исприча како је много ослабила, осушила се, има – 112. Теби ништа не каже, а није те видела од твојих – 110. Зашто она изгледа тако мршаво, а на мени се, ето, ништа ни не примећује?

Ту почиње трка са ђаволом. Мораш још ослабити. Данима се мериш када год прођеш поред ваге- ујутру, у подне, после ручка, увече, пред спавање, једеш само воће и поврће, супу и чајеве, пијеш 3 л воде, користиш смокве као лакативе, пијеш лекове против болова у стомаку, не једеш после 6 поподне, имаш вртоглавице, мучнине, несаницу, депресивна си, онесвестиш се с времена на време – а вага неће да се помери. Више нема ничега што можеш да контролишеш. Твој живот креће низбрдо.

Анорексија је психичка болест. Анорексична особа не мора бити упадљиво неухрањена да би имала овакав поремећај. Могуће је да нам је анорексична особа веома блиска, али да ми то не примећујемо. Оно што је битно јесте тај психолошки аспект контроле – сопственог живота и тела. Уколико размишља о узроцима свог понашања, особа може релативно брзо открити зачетке анорексије и успешно се борити против ње. На мене је овај текст имао пресудан утицај и мислим да би требало сви да размислимо о њему – можда препознамо неког познатог или чак себе:

Jedna od karakteristika osoba koje pate od anoreksije nervoze je da su često iznadprosečne inteligencije. I pored toga, u pogledu sopstvene telesnosti razmišljaju na magičan i simplifikovan način. U tom smislu je tipično da se samopoštovanje direktno povezuje sa onim što jeste ili nije pojedeno.
Za osobe koje pate od anoreksije se smatra da generalno imaju izuzetno nisko samopoštovanje i izraženo osećanje neadekvatnosti. Ove osobe se plaše polnog sazrevanja, servilne se i imaju problema u savladavanju stresa. Obično imaju problema u separaciji i individualizaciji u cilju ostvarivanja sopstvenog identiteta. S obzirom da su anorektične osobe često veoma poslušne i konformirajuće, postoje mišljenja da je poremećaj ishrane zapravo pokušaj uspostavljanja kontrole bar nad delom svog života, s obzirom da je ta kontrola izgubljena zbog velike potrebe za povlađivanjem drugima. U tom kontekstu, gladovanje predstavlja i uspostavljanje reda. Ove osobe su često ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, a samonametnuta pravila vezana za hranu predstavljaju supstitut za nedostatak autentične nezavisnosti. Većina anorektičnih adolescentkinja su ozbiljne, organizovane, uredne, tihe, savesne, veoma su osetljive na odbacivanje i sklone iracionalnom osećaju krivice i brige. Ove osobe su često perfekcionisti koji imaju iracionalna očekivanja i od sebe i od drugih. I pored toga što su često veoma uspešne, osećaju se neadekvatnim, defektno i bezvredno. Pored toga, često vide svet u crno belim kategorijama; sve je ili dobro ili loše, debelo ili mršavo.
Osobe koje u adolescenciji postanu anorektične su često u detinjstvu bila dobra i poslušna deca: savesna, vredna i dobri učenici. Često su to osobe koje imaju veliku potrebu da udovoljavaju drugima, traže odobrenja i izbegavaju konflikte. Imaju potrebu da brinu o drugim ljudima, teže perfekciji ali se iznutra osećaju defektnim i neadekvatnim. Takođe žele da budu posebni, da se po nečemu razlikuju od mase, često upravo gubitkom telesne težine. Ovo ukazuje na izvesni narcizam, koji je potvrđen istraživanjima, a koji se upravo manifestuje potrebom za divljenjem od strane drugih i preosetljivošću na bilo kakvu kritiku ili poraz.
Kod anorektičnih osoba su česte promene raspoloženja, nesigurnost u pogledu svojih sposobnosti i pored aktuelnog postignuća. Nije retko povlačenje od ljudi. Nelagodnost u pogledu seksualnosti je veoma izražena. U pogledu osećanja, ove osobe imaju teškoća u saopštavanju osećanja, naročito agresije, često se osećaju bespomoćno, otuđeno i pune su krivice i sramote. Blokirana agresija se pretvara u autoagresiju kroz izgladnjivanje i uništavanje sopstvenog tela. Ukoliko dođe do konfrontacije, često reaguju plačem, besom ili povlačenjem. Izbegavaju seksualne kontakte. Čeznu za bliskošću ali su istovremeno uplašene od nje. Neka istraživanja ukazuju da je oko četvrtina osoba sa poremećajima ishrane tokom života bilo seksualno zlostavljano. Anorektične osobe imaju problema sa separacijom i individuacijom od oba roditelja. Nedostatak osećanja sopstvenog identiteta se kompenzuje izgradnjom socijalne fasade kojom obezbeđuju odobravanje i poštovanje okoline. Zato se za anorektične osobe često kaže da su one suviše dobre da bi bile realne ("too good to be true").
Opšte je poznato da je porodica osnovni agens socijalizacije i glavni faktor u formiranju ličnosti. Zbog toga je u razmatranje o ličnosti anorektičnih osoba, potrebno reći nešto i o njihovim porodicama. Porodice anorektičnih osoba se često opisuju kao umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikata i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Odgovornost članova porodice i granice među njima su neodređene i slabe. Članovi porodice anorektične osobe nameću veliku odgovornost jedni drugima, ali se i međusobno prezaštićuju. Često se navodi da su očevi anorektičnih ćerki distancirani i izolovani od ostatka porodičnog sistema. Rezultati nekih studija ukazuju da i anorektične ćerke i njihove majke ocenjuju očeve kao mnogo distanciranije nego što to čine osobe iz kontrolne grupe, ali da takvu procenu ne daju i siblinzi anorektičnih osoba. Ovaj nalaz otvara dilemu da li su očevi anorektičnih osoba zaista toliko distancirani ili ih samo kao takve opažaju pojedini članovi porodice. Druga istraživanja ukazuju da su roditelji anorektičara istovremeno i više privrženi i više nemarni, a da su očevi veoma kontrolišući. Njihove anorektične ćerke su submisivne i nepoverljive. Postoje istraživanja koja ukazuju da ne postoji "tipična porodica anorektičara" ali da u porodicama ovih osoba postoji veće prisustvo različitih problema i da majke anorektičnih osoba u značajno većem procentu pate od depresije.
U raspravu o ličnosti anorektičnih neophodno je uključiti i pojam telesnog osećanja Ja, s obzirom da je poremećaj u ovom osećanju centralni simptom anoreksije. Poznato je da svaki čovek sebe doživljava manje ili više kao u iskrivljenom ogledalu usled potiskivanja, negiranja, poništavanja i drugih mehanizama odbrana. Koliko će ovaj doživljaj sebe biti iskrivljen zavisi od interakcije deteta sa majkom već u prvoj godini, dakle objektni odnos je od ključne važnosti. Kod anoreksije nervose se zbog neadekvatnih interakcija sa majkom kod deteta razvija strah od unošenja opasnog objekta. Melanija Klajn govori o doživljaju dobre i loše majke sa dobrim i zlim mlekom. Ukoliko je loša dojka (odnosno mleko, odnosno hrana) dominantna u doživljaju deteta, introjekcija zlog objekta (odnosno hrane) postaje opasna, razvija se strah od unošenja takvog objekta i dete se od tog straha brani neuzimanjem hrane ili povraćanjem. Sa druge strane, neadekvatni odnos majke, koja između ostalog, potpomaže i omogućava investicije Ja vršeći koordinativno-integrativnu funkciju Ja deteta, dovodi do neuspeha u adekvatnom formiranju granice tela i sposobnosti za tačno opažanje stimulusa iz tela. Drugim rečima, kod deteta se stvara konflikt između onoga što su njegove telesne potrebe i njegovog iskustva sa važnim objektom koji na te potrebe ne odgovara na adekvatan način. U kasnijim fazama razvoja, detetu i adolescentu koje je introjektovalo neadekvatan objekat, nedostaje mogućnost ispravne percepcije oblika sopstvenog tela, kao i stimulusa koji iz njega dolaze. Zbog toga anorektične osobe svoje telo doživljvaju kao debelo čak i kada se posmatraju u ogledalu, odnosno čak i kada imaju priliku da vide kako izgledaju. Zbog toga što nisu u mogućnosti da adekvatno prepoznaju stimuluse iz svog tela, često ne osećaju glad, umor, pospanost i slično. Istraživanja ukazuju da anorektične osobe imaju daleko veću tendenciju da podcenjuju ili precenjuju aktuelni oblik svog tela, dakle da ga pogrešno procenjuju. Takođe, istraživanja ukazuju da je procena najpoželjnijeg oblika tela anorektičnih osoba značajno tanji nego kod kontrolne grupe.
Zbog gore navedenog mehanizma u razvoju telesnog Ja i činjenice da je kod anorektičnih osoba taj razvoj poremećen, može se zaključiti da je upravo taj poremećaj u razvoju telesnog Ja glavni etiološki faktor nastanka anoreksije nervose. Mnogi osobine anorektičnih osoba imaju svoj uzrok upravo u poremećaju telesnog osećanja Ja koji je opet uzrokovan neadekvatnim objektnim odnosom.

Кристина Балаћ

Poremecaji u ishrani

Anoreksija je dijagnostikaovana kao poremecaj u ishrani za koji je kratketistican gubitak telesne tezine,iskrivljena slika o izgledau svog tela I paranoicni strah o dobijanju na tezini.Osobe koje imaju anoreksiju nastoje da gube na tezini tako sto na silu povracaju,namerno se isgladnjuju,prekomerno vezbaju I koriste sve dostubne preparate za mrsavljenje.
Anoreksija je rec grckog porekla koja bi se bukvalno mogla prevesti kao-gubitak zelje za hranom.

Najčešće doba nastanka je adolescencija, ponekad pre puberteta, a neuobičajena je u odraslo doba. Mnogo je češća kod osoba ženskog pola. Skoro 80-90% dece u predškolskom uzrastu je svesno loših posledica gojaznosti po zdravlje i idealizuje mršavost, a 50% ovih devojčica pokušava da drži dijete radi kontrole telesne težine.

Da li se ikada zapitamo odakle su ti idelai bolesno mrsave lepote dosli?
Svakodnevno nas putem medija bombarduju slikama o idelanoj zeni ,idealnoj tinejdzerki idealnom telu.Konstantnim "vizulanim silovanjem" i nametanjem ovakvih ideala mi dovodimo svoj integritet i svoj izgled konstantno u pitanje.Da li izgledam dovoljno dobro? Da li sam dovoljno mrsava? Ako nisam-bicu ruzna i niko me nece voleti.To su pitanja koja muce hiljade zena sirom sveta.
Ne dozvolite da budete zrtva ovakve medijske propagande!Volite svoje telo bez obzira na sve!Mislite svojom glavom i ne dozvolite da vam vas zivot diktiraju iskrivljene slike!
Anoreksija nije zabavna ni glamurozna.Anoreksija ubija.

мој тањир

У мојој исхрани су највише заступљени:
ЖИТАРИЦЕ: кукуруз, јечам, просо, овас и хељда.
ВОЋЕ: кајсија, бресква, нектарина, трешња, смоква, грожђе, грејпфрут, урма, крушка, ананас, мандарина, диња, шљива, малина, поморанџа.
ПОВРЋЕ: шаргарепа, краставац, маслина, блитва, пасуљ, празилук, тиквица, першун, келераба, парадајз, купус, паприка, бундева, бели лук, прокељ, броколи.
МЕСО: говедина, телетина, јагњетина, пилетина, коњетина.
РИБА: лосос, шкарпина, ослић, туњевина, лигње, сом.
СЕМЕНКЕ: лешник, бадем, кокос, сусам, бундевино семе, индијски орах, леблебија, пистаћи, ланено семе.
И јаја.

У мањој мери и углавном као додатке једем:
ЖИТАРИЦЕ: соју и пиринач.
ВОЋЕ: вишњу, боровницу, купину, јагоду, рибизлу и лубеницу.
ПОВРЋЕ: цвеклу, карфиол, спанаћ, црни лук, грашак, зеље и бибер.
МЕСО: свињетину и ћуретину.
РИБА: пастрмку, скушу и шарана.
СЕМЕНКЕ: орах, сунцокрет, мак, какао, кафу и бразилски орах.
И квасац.

Уместо шећера једем фруктозу или декстрозу.

Избегавам:
Раж, јабуке, банане, лимун, сочиво, зелену салату, боранију, печурке, кикирики, нес кафу, млеко и мед.

Једем пресно или барено. Ретко пржим. Не волим да мешам намирнице и обично их сипам у засебне тањириће и чинијице. Слабо солим. Избегавам јаке зачине. Може се рећи да једем прилично бљутаву храну. Иронично, мени се свиђа.

Који је то заправо систем? Интолеранција на храну. Једем оно што мој организам најбоље искористи и што му највише прија, а избегавам оно што му је тешко да преради. Чудно, али делује. И зато сам велики противних универзалних правила исхране: јабука за дуг живот, лимун за регулацију масти и додатак витамина Ц, банане за енергију, млеко за јаке кости. Чак ми је и драго: деда ме више не јури са кашичицом меда и шољом жалфије. Мени не прија.

Како се сналазим? Заправо одлично. Открила сам толико дивних природних ствари које могу заменити све оно што сам досад јела. Ја сам практично живела на шећеру, млеку, нес кафи, бананама и зеленој салати. Сад пијем пиринчано, просено или овсено млеко у праху. Сојиног млека има и течног, са укусом чоколаде и ваниле. Јогурти се могу наћи од готово свих житарица, као и бундеве, сусама и бадема и имају укус крављег јогурта и то оног који је некада правила земунска млекара, а који сам ја највише волела. Што се тиче шећера, постоје фруктоза и јечмени слад. У продавницама макробиотичке хране могу се наћи невероватне слане и слатке ђаконије од свега и свачега, а, оног што ја највише волим, слаткиша има у свим облицима. За дивно чудо открила сам да не волим млечну чоколаду и да је, оно што ме је у чоколади одувек привлачило, заправо био какао. Сада сама смишљам разне рецепте за слаткише, а они су природни, здрави и не шкоде. =) Ето среће!

Ја сам крвна група А. Кажу да су то претежно биљоједи. Можда је то разлог што ми све ово невероватно одговара. Стално откривам ново укусно воће и поврће. До скора нисам ни знала шта се све може направити и набавити у продавницама и то откривање ме додатно одушевљава. Обожавам да проналазим нове састојке и начине припреме. Онда храна није пуки енергетски потенцијал, већ чаролија и враголија. Она садржи мистику природе и богатство у једноставности које само треба открити. Ту нестају добро и лоше, слано и слатко. То је слагалица коју можемо уклопити на различите начине, само нје потребна машта. За почетак, ако волите кафу, препоручујем да је зачините циметом. =)

Кристина Балаћ

ovako ja izgledam kad se najedem

Slikano u Kentucky Fried Chicken restoranu u Amsterdamu u novembru 2006. godine:

KFC je pre par meseci počeo da radi i kod nas-u Delta Sitiju

.

Ko voli hrskavu piletinu napijenu uljem iz friteze neka svrati tamo ovih dana

.

Ko posti neka svrati kad prestane post

.

Ko bojkotuje Miškovićev tržni centar neka sačeka da se otvori neki novi KFC u gradu
.

Ko bojkotuje američke fast food restorane neka sačeka sledeći post (ne mislim na Petrovdanski post, nego moj sledeći post na ovom blogu)

.

.

U sledećoj epizodi: burek!

.

Prijatno!

.

.

Aleksandar Šćepanović

хранљива љубав

„Појешћу те, чоколадице“.
„Баш штета што си дијабетичар...“

Ја му пријам као јутарња кафа, освежавам га као поморанџа за доручак, опијам га као траварица на празан стомак. Он ме је гладан. Жели да се слади мноме. А ја њега зовем крменадлице. У инат.

Одједном више није укусно. Пилетина ће њему да каже да је свиња? Батак ће њега да назива крменадлом? За такву кокошку он може да буде само вепар.

Ко о чему – баба о уштипцима...

Он мисли да је незграпан, глуп, неотесан, дивљак, примитивац, халапљив. Желео би да је егзотичан, узбудљив, узбуђујући, снажан, издржљив и опасан. Ја сам млађа, лепша, паметнија, дражеснија, друштвенија, учтивија. Ја сам магија – чоколада. Ја сам жена, месец, тама, мистерија, какао. Ја сам недодирива и неспознатљива. Ко је видео да се крменадле преливају чоколадом? То је несвариво.

Ја сам исфрустрирана мишљу да сви желе да ме стрпају у стомак – да ме пробају, упију, окусе. Хоће ли ме испљунути ако не будем тако слатка? Повратити ако их више не будем освежавала? Или ће, када престанем да их опијам, почети да ме третирају као производ физиолошких процеса?! Не дижем расположење; нисам разбибрига; нисам средство за опуштање. Не желим да будем ствар, да немам право да говорим, да служим за задовољавање глади. Чак и духовна и емотивна глад (банализације духовности и осећања) не могу ме натреати да себе прихватим као средство. Одбијам да ме шовиниста назива колачићем. Одбијам да будем објект, тама, магија, Други.

Како се све завршава? Понудим му да поједе бели бубрег – небили некако умањио свој дефект. Он мене упућује на токсиколошку анализу – велика концентрација какаа може да изазове тровање.

Кристина Балаћ

Uvod u blog

Naš blog se bavi ulogom hrane u ljudskim životima, našim odnosom prema hrani, uživanju u njoj ili možda čak mržnje prema njoj. Hranu možemo posmatrati kao ritual, način života ili kao stvar koja nas odredjuje. Trudićemo se da, iz ugla svakog od nas, što bolje prikažemo različita mišljenja i zanimljiva iskustva vezana za istu. Koleginica Kristina je već napisala zanimljiv uvod u temu našeg bloga, nadamo se da ćete uživati.
Našu grupu čine:
Aleksandra Petković 43/07
Kornelija Sabo 41/07
Ana Veljković 116/07
Kristina Balać 34/07
Aleksandar Šćepanović 155/07

Ana Veljković

љубав, моћ и метафизика...

У мојој породици, када су у питању осећања, одувек се примењује искључиво закон стомака. Дакле, она српска изрека „љубав на уста улази“ добија универзално значење и применљива је на све наше међусобне ситуације. Односи нежности и привржености очитавају се у дневним ритуалима прикупљања, припреме и послуживања хране. И ту свако има своју улогу. Не дао ти Бог да одбијеш да учествујеш! Постоје разне рестрикционе мере за обесхрабривање свакога ко не жели да буде део системске игре. Правила се граде у ходу. Опстаје онај ко успе да их ишчита и избегне. На крају, љубав почиње да потчињава тако што се ми потчинимо храни у жељи да се не потчинимо ономе ко се око ње бавио. Из врзиног кола се никако не може изаћи. Борба за контролу, доминацију и моћ постаје сурова, а прети да једнога дана заврши и трагично. Да ли ће нас храна убити или ћемо се међусобно поубијати храном (можда и око хране)? Живот је лакрдија у којој сви учествујемо. (Артур Рембо) Када нам досади, можемо отићи „трбухом за крухом“. Дотад, шта ћемо друго него да прљамо тањире. =)

Отварам врата. Са спрата: „Милка?“ „Ево ме...“ „Јеси ли стигла?“ Ћутим и изувам се. „Јеси ли гладна?“ Ћутим. „Хоћеш да ти спремим нешто да једеш?“ Ћутим и пењем се уз степенице. „Изнела сам ти рибље филете. Сад ћу да их испржим“. „Уф, нисам баш гладна. Не знам да ли да једем...“ „Колико ћеш?“ „Не знам...Ма нећу јести“. „Два, три или четири?“ „Ајде, два. Нисам баш гладна“. Одлазим да се пресвучем.

Распремам се и перем руке. Долазим у трпезарију. На столу тањир са три филета. „Шта је ово?“ „Готови су ти филети“. „Моји филети? А где су моји филети?“ „Ту у тањиру“. „У ком тањиру? Ово нису моји филети. Колико ја знам, ја сам тражила два. Овде стоје три филета“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш“. „Наравно да не морам, али што си ти направила три када смо се договориле да буду два? Зашто ме питаш ако нећеш то да испоштујеш?!“ „Направила сам то и мами“. „ Мами?! Мама долази за четири сата и ти њој ручак пржиш сад?! И то јој пржиш један филет?! Шта причаш ти?!“ „Добро, направила сам себи. Хоћу и ја да једем. Ваљда и ја заслужујем да једем...“„Ти си на дијети. Знаш да то не једеш“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш ако нећеш“. „Е, нећу! Да знаш да сад нећу да једем. Ово нису моји филети и нећу да их једем. Па ти види шта ћеш“. Демонстративно напустим просторију и одем у своју собу.

Нека ми нико не прича да у породици не постоје односи моћи. Код мене је то барем очигледно. Функцију жезла преузима варјача и побисмо се око тога ко (не)ће спремати храну. Када се иде у продавницу или треба да се скува неки ручак, ненадано искрсавају неодложне обавезе које обавезно морају да се обаве истог тренутка. Ја играм на своју расејаност, па заборавим где сам кренула и вратим се уобичајеним активностима. Брат се обично сети да сутра има контролни, а мами је притисак пао толико да ће завршити у ургентном, ако моментално не попије кафу. Но, и та расејаност, контролни и кафа прођу, а обавезе остају да их изврши – баба. Њој није тешко да довлачи поврће с пијаце, иако више бауља него што корача. Она не може да спава, па јој није проблем да свако јутро у шест доноси топао хлеб. Пре тридесет година ју је ударила трола и тај потрес мозга јој је тако пријао да уме тачно да оцени у којој продавници је шта јефтиније, а чак се не устручава ни да 4 пута дневно оде по новчаник који је оставила на каси. Баба је супермен. (Или би требало да је упоредим са неким женским херојем?) Она је у суштини срећна, само што воли да кука. То је жена која ужива да се жали и да наређује. Не либи се да одређује и управља нашим животима. (Мада јој и ми то прећутно дозвољавамо пуштајући је да ради оно што се нама баш и не свиђа.) Нема другог начина, па нам одређује шта и како једемо. Једно време је одређивала чак и количину. Ваљда се водила изреком „пара на пару иде“, само што се у њеном случају радило о залогајима. Ситом ће увек бити онај залогај више – како би се прејео, а гладном онај мање – како би остао гладан. У ствари, то је њена игра да одржи моћ, да макар у нечему буде доминантна. Она нема свој живот. Умрла је пре неколико деценија. Остала јој је храна: да ме грди кад купим исувише тврду главицу купуса, када изаберем „женску“ шаргарепу, када се успавам и хлеб се распрода пре него што стигнем у радњу, кад не гледам цену и узмем нешто што није на попусту; да пере суђе након што сам га ја опрала, да размешта виљушке када сам ја поставила сто, да ми објашњава како се праве колачи, иако их сама спремам од десете године; да ми каже шта сам морала, шта нисам смела и шта не знам и да притом маше варјачом како би ме заплашила. Она је морала да ми направи три филета. Питала је из пристојности, а урадила је оно што јој је улога дозвољавала - управљање. Да је учинила оно што је било договорено, себе би поништила, одузела би себи једину функцију коју има, постала би непотребна. А сви се бојимо ништавила. Верујемо да ипак имамо неку сврху. Желимо да будемо потребни и корисни. Желимо да и ми некоме будемо потребни, да не могу без нас. Сви смо егоистични. Не можемо да прихватимо да смо љуштуре. Јер какав нам је онда крај? У смеђу. А сви желимо да будемо порција најукуснијег и најтраженијег јела у елитном ресторану. Зар се онда храном не решавају метафизичка питања?

Кристина Балаћ