лажљиво огледало

Доктор је рекао: висина у центиметрима – 110. То је нормална тежина за девојку. 2 до 3 килограма мање или више – и даље је у реду. Све остало није ни здраво ни пожељно.

Огледало... Слика је релативна. Човек може да се изгуби у оба смера. Крајности су обично узрочно-последичне. Ево како:

Гледаш се у огледало сваки дан када пролазиш ходником – ништа. Када се фенираш у купатилу – ништа. Када шеташ поред излога – ништа. Добро, можда није баш ништа, али барем није страшно.

Сви ти говоре да мораш да смршаш. Препоручују ти вежбе. Можда се чак и понуде да вежбају с тобом. Ти мислиш да су оптерећени рекламама са ТВ-а. Сажаљеваш их.

Када одеш да купиш одећу, питају те да ли си трудна. Они су сигурно скренули, шта ће јадни... Не можеш да нађеш одговарајућу величину. Модна индустрија диктира 32 као идеал. Није ни чудо што купујеш xxxl. Ти си крупније грађе.

Однесеш филм да израдиш слике са летовања и убеђујеш се са продавцем како то нису твоје слике. Да ли је он нормалан када не види да то ниси ти? Он проверава све податке и опет ти враћа фотографије – стварно није грешка. Не верујеш му, али погледаћеш поново. Гледаш – стан исти твој, море као оно с летовања, одећа на незнанцу позната.... Онда угледаш бабу. Шта ради твоја баба у твом стану на фотографијама неке дебеле жене? Пренеразиш се. Треба мало времена да схватиш... Купиш се и постиђен одлазиш.

На крају ти доктор пропише дијету – за цео живот.

Мучиш се да ослабиш. То траје и напорно је – стално те нешто вуче да једеш шта не треба. Дођеш на неку прихватљиву тежину, убрзо се опустиш и поново редовно схваташ у fast food на ћошку. Раније никада ниси примећивала да на сваких 5 метара има нека пекара, ћевабџиница, брза храна, посластичарница, киоск. Храна те мами. Ти се суздржаваш, али више не пазиш о саставу.

Прошло је скоро година дана, а ти схватиш да се ниси измерила ни једанпут. Провераваш стање. Шок. Опет се мучиш дијетама. Овај пут из часописа. Срамота те да одеш код доктора. А проклетиња се враћа. Сваког месеца носиш број мање, па број више. Увек се враћаш на почетну нулу. Дакле, не напредујеш. Од нервозе можеш само да идеш горе. Јер једеш зато што не можеш да престанеш да једеш.

На крају једеш док не пукнеш, док ти не позли, док не можеш више ни да мислиш, а камоли да устанеш. Тако ти и треба. Нека ти се храна смучи, па ћеш можда престати. Али не вреди. Мораш да промениш начин живота.

Имаш тих – 110 и задовољна си. Више никада себи нећеш дозволити да ти се деси она срамота да се не препознаш на фотографији. Више никада се себи нећеш чинити тања него што јеси. Ту почиње нови круг пакла.

Доктор је одобрио – 111. Боље да будеш мало слабија, па ако се и угојиш, неће бити страшно. Опет ћеш изгледати ок.

Имаш раван стомак – то је твоје највеће постигнуће.

Немаш раван стомак. Вага те лаже. Мораш још ослабити.

- 112. Стомак је опет раван. Почињеш да се мериш сваке недеље – за сваки случај. И редовно загледаш стомак у огледалу.

Опет је порастао. Мораш на дијету. Почињеш да бројиш залогаје, мериш време измећу оброка и количину хране, вагаш се три пута дневно. – 114

Сада си мирна. Знаш да лепо изгледаш. И даље контролишеш тежину сваки дан, али се мало мање бринеш за храну. И даље бројиш залогаје, али једеш и хлеб. И даље размишљаш о храни кад год ти се укаже прилика, али више немаш мучнине и вртоглавице. Срећна си.

Стајеш на вагу – добила си килограм. Паника. Псујеш. Размишљаш да се одрекнеш хране. Опет си дебела. Држиш дијету.

- 115. Давно си испод свих идеала о којима си мислила да ћеш само маштати. Човече, па ти си супермодел! Када би скинула још 2-3 киле, била би као балерина.
- 116. Пре само 7 месеци си мислила да је немогуће. Сада си мршава. Али и даље имаш стомак. Шта је сад то?

Ако будеш ослабила још килограм, прелазиш у неухрањене. То знаш. Није здраво, али изгледаћеш као модел – другима. Теби се не свиђају кости манекенки. Ипак су превише мршаве. Оне су – 120. Добро, нећеш смршати баш 4 киле.

Сви ти кажу да си мршава, а ти се смејеш. Ласка ти, али им не верујеш. Гледаш људе на улици и сви се чине мршавијим од тебе. Онда једанпут погледаш своју мршаву другарицу у огледалу поред себе – како је сад она крупнија? Нешто није у реду. Ти имаш стомак – она не; теби су обле бутине – њој не: ти имаш крупне руке – она не. А у огледалу сте замениле улоге. Ко те је осудио на такву грађу – изгледаш мршаво, а имаш стомак.

Врхунац је када ти другарица исприча како је много ослабила, осушила се, има – 112. Теби ништа не каже, а није те видела од твојих – 110. Зашто она изгледа тако мршаво, а на мени се, ето, ништа ни не примећује?

Ту почиње трка са ђаволом. Мораш још ослабити. Данима се мериш када год прођеш поред ваге- ујутру, у подне, после ручка, увече, пред спавање, једеш само воће и поврће, супу и чајеве, пијеш 3 л воде, користиш смокве као лакативе, пијеш лекове против болова у стомаку, не једеш после 6 поподне, имаш вртоглавице, мучнине, несаницу, депресивна си, онесвестиш се с времена на време – а вага неће да се помери. Више нема ничега што можеш да контролишеш. Твој живот креће низбрдо.

Анорексија је психичка болест. Анорексична особа не мора бити упадљиво неухрањена да би имала овакав поремећај. Могуће је да нам је анорексична особа веома блиска, али да ми то не примећујемо. Оно што је битно јесте тај психолошки аспект контроле – сопственог живота и тела. Уколико размишља о узроцима свог понашања, особа може релативно брзо открити зачетке анорексије и успешно се борити против ње. На мене је овај текст имао пресудан утицај и мислим да би требало сви да размислимо о њему – можда препознамо неког познатог или чак себе:

Jedna od karakteristika osoba koje pate od anoreksije nervoze je da su često iznadprosečne inteligencije. I pored toga, u pogledu sopstvene telesnosti razmišljaju na magičan i simplifikovan način. U tom smislu je tipično da se samopoštovanje direktno povezuje sa onim što jeste ili nije pojedeno.
Za osobe koje pate od anoreksije se smatra da generalno imaju izuzetno nisko samopoštovanje i izraženo osećanje neadekvatnosti. Ove osobe se plaše polnog sazrevanja, servilne se i imaju problema u savladavanju stresa. Obično imaju problema u separaciji i individualizaciji u cilju ostvarivanja sopstvenog identiteta. S obzirom da su anorektične osobe često veoma poslušne i konformirajuće, postoje mišljenja da je poremećaj ishrane zapravo pokušaj uspostavljanja kontrole bar nad delom svog života, s obzirom da je ta kontrola izgubljena zbog velike potrebe za povlađivanjem drugima. U tom kontekstu, gladovanje predstavlja i uspostavljanje reda. Ove osobe su često ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, a samonametnuta pravila vezana za hranu predstavljaju supstitut za nedostatak autentične nezavisnosti. Većina anorektičnih adolescentkinja su ozbiljne, organizovane, uredne, tihe, savesne, veoma su osetljive na odbacivanje i sklone iracionalnom osećaju krivice i brige. Ove osobe su često perfekcionisti koji imaju iracionalna očekivanja i od sebe i od drugih. I pored toga što su često veoma uspešne, osećaju se neadekvatnim, defektno i bezvredno. Pored toga, često vide svet u crno belim kategorijama; sve je ili dobro ili loše, debelo ili mršavo.
Osobe koje u adolescenciji postanu anorektične su često u detinjstvu bila dobra i poslušna deca: savesna, vredna i dobri učenici. Često su to osobe koje imaju veliku potrebu da udovoljavaju drugima, traže odobrenja i izbegavaju konflikte. Imaju potrebu da brinu o drugim ljudima, teže perfekciji ali se iznutra osećaju defektnim i neadekvatnim. Takođe žele da budu posebni, da se po nečemu razlikuju od mase, često upravo gubitkom telesne težine. Ovo ukazuje na izvesni narcizam, koji je potvrđen istraživanjima, a koji se upravo manifestuje potrebom za divljenjem od strane drugih i preosetljivošću na bilo kakvu kritiku ili poraz.
Kod anorektičnih osoba su česte promene raspoloženja, nesigurnost u pogledu svojih sposobnosti i pored aktuelnog postignuća. Nije retko povlačenje od ljudi. Nelagodnost u pogledu seksualnosti je veoma izražena. U pogledu osećanja, ove osobe imaju teškoća u saopštavanju osećanja, naročito agresije, često se osećaju bespomoćno, otuđeno i pune su krivice i sramote. Blokirana agresija se pretvara u autoagresiju kroz izgladnjivanje i uništavanje sopstvenog tela. Ukoliko dođe do konfrontacije, često reaguju plačem, besom ili povlačenjem. Izbegavaju seksualne kontakte. Čeznu za bliskošću ali su istovremeno uplašene od nje. Neka istraživanja ukazuju da je oko četvrtina osoba sa poremećajima ishrane tokom života bilo seksualno zlostavljano. Anorektične osobe imaju problema sa separacijom i individuacijom od oba roditelja. Nedostatak osećanja sopstvenog identiteta se kompenzuje izgradnjom socijalne fasade kojom obezbeđuju odobravanje i poštovanje okoline. Zato se za anorektične osobe često kaže da su one suviše dobre da bi bile realne ("too good to be true").
Opšte je poznato da je porodica osnovni agens socijalizacije i glavni faktor u formiranju ličnosti. Zbog toga je u razmatranje o ličnosti anorektičnih osoba, potrebno reći nešto i o njihovim porodicama. Porodice anorektičnih osoba se često opisuju kao umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikata i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Odgovornost članova porodice i granice među njima su neodređene i slabe. Članovi porodice anorektične osobe nameću veliku odgovornost jedni drugima, ali se i međusobno prezaštićuju. Često se navodi da su očevi anorektičnih ćerki distancirani i izolovani od ostatka porodičnog sistema. Rezultati nekih studija ukazuju da i anorektične ćerke i njihove majke ocenjuju očeve kao mnogo distanciranije nego što to čine osobe iz kontrolne grupe, ali da takvu procenu ne daju i siblinzi anorektičnih osoba. Ovaj nalaz otvara dilemu da li su očevi anorektičnih osoba zaista toliko distancirani ili ih samo kao takve opažaju pojedini članovi porodice. Druga istraživanja ukazuju da su roditelji anorektičara istovremeno i više privrženi i više nemarni, a da su očevi veoma kontrolišući. Njihove anorektične ćerke su submisivne i nepoverljive. Postoje istraživanja koja ukazuju da ne postoji "tipična porodica anorektičara" ali da u porodicama ovih osoba postoji veće prisustvo različitih problema i da majke anorektičnih osoba u značajno većem procentu pate od depresije.
U raspravu o ličnosti anorektičnih neophodno je uključiti i pojam telesnog osećanja Ja, s obzirom da je poremećaj u ovom osećanju centralni simptom anoreksije. Poznato je da svaki čovek sebe doživljava manje ili više kao u iskrivljenom ogledalu usled potiskivanja, negiranja, poništavanja i drugih mehanizama odbrana. Koliko će ovaj doživljaj sebe biti iskrivljen zavisi od interakcije deteta sa majkom već u prvoj godini, dakle objektni odnos je od ključne važnosti. Kod anoreksije nervose se zbog neadekvatnih interakcija sa majkom kod deteta razvija strah od unošenja opasnog objekta. Melanija Klajn govori o doživljaju dobre i loše majke sa dobrim i zlim mlekom. Ukoliko je loša dojka (odnosno mleko, odnosno hrana) dominantna u doživljaju deteta, introjekcija zlog objekta (odnosno hrane) postaje opasna, razvija se strah od unošenja takvog objekta i dete se od tog straha brani neuzimanjem hrane ili povraćanjem. Sa druge strane, neadekvatni odnos majke, koja između ostalog, potpomaže i omogućava investicije Ja vršeći koordinativno-integrativnu funkciju Ja deteta, dovodi do neuspeha u adekvatnom formiranju granice tela i sposobnosti za tačno opažanje stimulusa iz tela. Drugim rečima, kod deteta se stvara konflikt između onoga što su njegove telesne potrebe i njegovog iskustva sa važnim objektom koji na te potrebe ne odgovara na adekvatan način. U kasnijim fazama razvoja, detetu i adolescentu koje je introjektovalo neadekvatan objekat, nedostaje mogućnost ispravne percepcije oblika sopstvenog tela, kao i stimulusa koji iz njega dolaze. Zbog toga anorektične osobe svoje telo doživljvaju kao debelo čak i kada se posmatraju u ogledalu, odnosno čak i kada imaju priliku da vide kako izgledaju. Zbog toga što nisu u mogućnosti da adekvatno prepoznaju stimuluse iz svog tela, često ne osećaju glad, umor, pospanost i slično. Istraživanja ukazuju da anorektične osobe imaju daleko veću tendenciju da podcenjuju ili precenjuju aktuelni oblik svog tela, dakle da ga pogrešno procenjuju. Takođe, istraživanja ukazuju da je procena najpoželjnijeg oblika tela anorektičnih osoba značajno tanji nego kod kontrolne grupe.
Zbog gore navedenog mehanizma u razvoju telesnog Ja i činjenice da je kod anorektičnih osoba taj razvoj poremećen, može se zaključiti da je upravo taj poremećaj u razvoju telesnog Ja glavni etiološki faktor nastanka anoreksije nervose. Mnogi osobine anorektičnih osoba imaju svoj uzrok upravo u poremećaju telesnog osećanja Ja koji je opet uzrokovan neadekvatnim objektnim odnosom.

Кристина Балаћ

Poremecaji u ishrani

Anoreksija je dijagnostikaovana kao poremecaj u ishrani za koji je kratketistican gubitak telesne tezine,iskrivljena slika o izgledau svog tela I paranoicni strah o dobijanju na tezini.Osobe koje imaju anoreksiju nastoje da gube na tezini tako sto na silu povracaju,namerno se isgladnjuju,prekomerno vezbaju I koriste sve dostubne preparate za mrsavljenje.
Anoreksija je rec grckog porekla koja bi se bukvalno mogla prevesti kao-gubitak zelje za hranom.

Najčešće doba nastanka je adolescencija, ponekad pre puberteta, a neuobičajena je u odraslo doba. Mnogo je češća kod osoba ženskog pola. Skoro 80-90% dece u predškolskom uzrastu je svesno loših posledica gojaznosti po zdravlje i idealizuje mršavost, a 50% ovih devojčica pokušava da drži dijete radi kontrole telesne težine.

Da li se ikada zapitamo odakle su ti idelai bolesno mrsave lepote dosli?
Svakodnevno nas putem medija bombarduju slikama o idelanoj zeni ,idealnoj tinejdzerki idealnom telu.Konstantnim "vizulanim silovanjem" i nametanjem ovakvih ideala mi dovodimo svoj integritet i svoj izgled konstantno u pitanje.Da li izgledam dovoljno dobro? Da li sam dovoljno mrsava? Ako nisam-bicu ruzna i niko me nece voleti.To su pitanja koja muce hiljade zena sirom sveta.
Ne dozvolite da budete zrtva ovakve medijske propagande!Volite svoje telo bez obzira na sve!Mislite svojom glavom i ne dozvolite da vam vas zivot diktiraju iskrivljene slike!
Anoreksija nije zabavna ni glamurozna.Anoreksija ubija.

мој тањир

У мојој исхрани су највише заступљени:
ЖИТАРИЦЕ: кукуруз, јечам, просо, овас и хељда.
ВОЋЕ: кајсија, бресква, нектарина, трешња, смоква, грожђе, грејпфрут, урма, крушка, ананас, мандарина, диња, шљива, малина, поморанџа.
ПОВРЋЕ: шаргарепа, краставац, маслина, блитва, пасуљ, празилук, тиквица, першун, келераба, парадајз, купус, паприка, бундева, бели лук, прокељ, броколи.
МЕСО: говедина, телетина, јагњетина, пилетина, коњетина.
РИБА: лосос, шкарпина, ослић, туњевина, лигње, сом.
СЕМЕНКЕ: лешник, бадем, кокос, сусам, бундевино семе, индијски орах, леблебија, пистаћи, ланено семе.
И јаја.

У мањој мери и углавном као додатке једем:
ЖИТАРИЦЕ: соју и пиринач.
ВОЋЕ: вишњу, боровницу, купину, јагоду, рибизлу и лубеницу.
ПОВРЋЕ: цвеклу, карфиол, спанаћ, црни лук, грашак, зеље и бибер.
МЕСО: свињетину и ћуретину.
РИБА: пастрмку, скушу и шарана.
СЕМЕНКЕ: орах, сунцокрет, мак, какао, кафу и бразилски орах.
И квасац.

Уместо шећера једем фруктозу или декстрозу.

Избегавам:
Раж, јабуке, банане, лимун, сочиво, зелену салату, боранију, печурке, кикирики, нес кафу, млеко и мед.

Једем пресно или барено. Ретко пржим. Не волим да мешам намирнице и обично их сипам у засебне тањириће и чинијице. Слабо солим. Избегавам јаке зачине. Може се рећи да једем прилично бљутаву храну. Иронично, мени се свиђа.

Који је то заправо систем? Интолеранција на храну. Једем оно што мој организам најбоље искористи и што му највише прија, а избегавам оно што му је тешко да преради. Чудно, али делује. И зато сам велики противних универзалних правила исхране: јабука за дуг живот, лимун за регулацију масти и додатак витамина Ц, банане за енергију, млеко за јаке кости. Чак ми је и драго: деда ме више не јури са кашичицом меда и шољом жалфије. Мени не прија.

Како се сналазим? Заправо одлично. Открила сам толико дивних природних ствари које могу заменити све оно што сам досад јела. Ја сам практично живела на шећеру, млеку, нес кафи, бананама и зеленој салати. Сад пијем пиринчано, просено или овсено млеко у праху. Сојиног млека има и течног, са укусом чоколаде и ваниле. Јогурти се могу наћи од готово свих житарица, као и бундеве, сусама и бадема и имају укус крављег јогурта и то оног који је некада правила земунска млекара, а који сам ја највише волела. Што се тиче шећера, постоје фруктоза и јечмени слад. У продавницама макробиотичке хране могу се наћи невероватне слане и слатке ђаконије од свега и свачега, а, оног што ја највише волим, слаткиша има у свим облицима. За дивно чудо открила сам да не волим млечну чоколаду и да је, оно што ме је у чоколади одувек привлачило, заправо био какао. Сада сама смишљам разне рецепте за слаткише, а они су природни, здрави и не шкоде. =) Ето среће!

Ја сам крвна група А. Кажу да су то претежно биљоједи. Можда је то разлог што ми све ово невероватно одговара. Стално откривам ново укусно воће и поврће. До скора нисам ни знала шта се све може направити и набавити у продавницама и то откривање ме додатно одушевљава. Обожавам да проналазим нове састојке и начине припреме. Онда храна није пуки енергетски потенцијал, већ чаролија и враголија. Она садржи мистику природе и богатство у једноставности које само треба открити. Ту нестају добро и лоше, слано и слатко. То је слагалица коју можемо уклопити на различите начине, само нје потребна машта. За почетак, ако волите кафу, препоручујем да је зачините циметом. =)

Кристина Балаћ

ovako ja izgledam kad se najedem

Slikano u Kentucky Fried Chicken restoranu u Amsterdamu u novembru 2006. godine:

KFC je pre par meseci počeo da radi i kod nas-u Delta Sitiju

.

Ko voli hrskavu piletinu napijenu uljem iz friteze neka svrati tamo ovih dana

.

Ko posti neka svrati kad prestane post

.

Ko bojkotuje Miškovićev tržni centar neka sačeka da se otvori neki novi KFC u gradu
.

Ko bojkotuje američke fast food restorane neka sačeka sledeći post (ne mislim na Petrovdanski post, nego moj sledeći post na ovom blogu)

.

.

U sledećoj epizodi: burek!

.

Prijatno!

.

.

Aleksandar Šćepanović

хранљива љубав

„Појешћу те, чоколадице“.
„Баш штета што си дијабетичар...“

Ја му пријам као јутарња кафа, освежавам га као поморанџа за доручак, опијам га као траварица на празан стомак. Он ме је гладан. Жели да се слади мноме. А ја њега зовем крменадлице. У инат.

Одједном више није укусно. Пилетина ће њему да каже да је свиња? Батак ће њега да назива крменадлом? За такву кокошку он може да буде само вепар.

Ко о чему – баба о уштипцима...

Он мисли да је незграпан, глуп, неотесан, дивљак, примитивац, халапљив. Желео би да је егзотичан, узбудљив, узбуђујући, снажан, издржљив и опасан. Ја сам млађа, лепша, паметнија, дражеснија, друштвенија, учтивија. Ја сам магија – чоколада. Ја сам жена, месец, тама, мистерија, какао. Ја сам недодирива и неспознатљива. Ко је видео да се крменадле преливају чоколадом? То је несвариво.

Ја сам исфрустрирана мишљу да сви желе да ме стрпају у стомак – да ме пробају, упију, окусе. Хоће ли ме испљунути ако не будем тако слатка? Повратити ако их више не будем освежавала? Или ће, када престанем да их опијам, почети да ме третирају као производ физиолошких процеса?! Не дижем расположење; нисам разбибрига; нисам средство за опуштање. Не желим да будем ствар, да немам право да говорим, да служим за задовољавање глади. Чак и духовна и емотивна глад (банализације духовности и осећања) не могу ме натреати да себе прихватим као средство. Одбијам да ме шовиниста назива колачићем. Одбијам да будем објект, тама, магија, Други.

Како се све завршава? Понудим му да поједе бели бубрег – небили некако умањио свој дефект. Он мене упућује на токсиколошку анализу – велика концентрација какаа може да изазове тровање.

Кристина Балаћ

Uvod u blog

Naš blog se bavi ulogom hrane u ljudskim životima, našim odnosom prema hrani, uživanju u njoj ili možda čak mržnje prema njoj. Hranu možemo posmatrati kao ritual, način života ili kao stvar koja nas odredjuje. Trudićemo se da, iz ugla svakog od nas, što bolje prikažemo različita mišljenja i zanimljiva iskustva vezana za istu. Koleginica Kristina je već napisala zanimljiv uvod u temu našeg bloga, nadamo se da ćete uživati.
Našu grupu čine:
Aleksandra Petković 43/07
Kornelija Sabo 41/07
Ana Veljković 116/07
Kristina Balać 34/07
Aleksandar Šćepanović 155/07

Ana Veljković

љубав, моћ и метафизика...

У мојој породици, када су у питању осећања, одувек се примењује искључиво закон стомака. Дакле, она српска изрека „љубав на уста улази“ добија универзално значење и применљива је на све наше међусобне ситуације. Односи нежности и привржености очитавају се у дневним ритуалима прикупљања, припреме и послуживања хране. И ту свако има своју улогу. Не дао ти Бог да одбијеш да учествујеш! Постоје разне рестрикционе мере за обесхрабривање свакога ко не жели да буде део системске игре. Правила се граде у ходу. Опстаје онај ко успе да их ишчита и избегне. На крају, љубав почиње да потчињава тако што се ми потчинимо храни у жељи да се не потчинимо ономе ко се око ње бавио. Из врзиног кола се никако не може изаћи. Борба за контролу, доминацију и моћ постаје сурова, а прети да једнога дана заврши и трагично. Да ли ће нас храна убити или ћемо се међусобно поубијати храном (можда и око хране)? Живот је лакрдија у којој сви учествујемо. (Артур Рембо) Када нам досади, можемо отићи „трбухом за крухом“. Дотад, шта ћемо друго него да прљамо тањире. =)

Отварам врата. Са спрата: „Милка?“ „Ево ме...“ „Јеси ли стигла?“ Ћутим и изувам се. „Јеси ли гладна?“ Ћутим. „Хоћеш да ти спремим нешто да једеш?“ Ћутим и пењем се уз степенице. „Изнела сам ти рибље филете. Сад ћу да их испржим“. „Уф, нисам баш гладна. Не знам да ли да једем...“ „Колико ћеш?“ „Не знам...Ма нећу јести“. „Два, три или четири?“ „Ајде, два. Нисам баш гладна“. Одлазим да се пресвучем.

Распремам се и перем руке. Долазим у трпезарију. На столу тањир са три филета. „Шта је ово?“ „Готови су ти филети“. „Моји филети? А где су моји филети?“ „Ту у тањиру“. „У ком тањиру? Ово нису моји филети. Колико ја знам, ја сам тражила два. Овде стоје три филета“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш“. „Наравно да не морам, али што си ти направила три када смо се договориле да буду два? Зашто ме питаш ако нећеш то да испоштујеш?!“ „Направила сам то и мами“. „ Мами?! Мама долази за четири сата и ти њој ручак пржиш сад?! И то јој пржиш један филет?! Шта причаш ти?!“ „Добро, направила сам себи. Хоћу и ја да једем. Ваљда и ја заслужујем да једем...“„Ти си на дијети. Знаш да то не једеш“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш ако нећеш“. „Е, нећу! Да знаш да сад нећу да једем. Ово нису моји филети и нећу да их једем. Па ти види шта ћеш“. Демонстративно напустим просторију и одем у своју собу.

Нека ми нико не прича да у породици не постоје односи моћи. Код мене је то барем очигледно. Функцију жезла преузима варјача и побисмо се око тога ко (не)ће спремати храну. Када се иде у продавницу или треба да се скува неки ручак, ненадано искрсавају неодложне обавезе које обавезно морају да се обаве истог тренутка. Ја играм на своју расејаност, па заборавим где сам кренула и вратим се уобичајеним активностима. Брат се обично сети да сутра има контролни, а мами је притисак пао толико да ће завршити у ургентном, ако моментално не попије кафу. Но, и та расејаност, контролни и кафа прођу, а обавезе остају да их изврши – баба. Њој није тешко да довлачи поврће с пијаце, иако више бауља него што корача. Она не може да спава, па јој није проблем да свако јутро у шест доноси топао хлеб. Пре тридесет година ју је ударила трола и тај потрес мозга јој је тако пријао да уме тачно да оцени у којој продавници је шта јефтиније, а чак се не устручава ни да 4 пута дневно оде по новчаник који је оставила на каси. Баба је супермен. (Или би требало да је упоредим са неким женским херојем?) Она је у суштини срећна, само што воли да кука. То је жена која ужива да се жали и да наређује. Не либи се да одређује и управља нашим животима. (Мада јој и ми то прећутно дозвољавамо пуштајући је да ради оно што се нама баш и не свиђа.) Нема другог начина, па нам одређује шта и како једемо. Једно време је одређивала чак и количину. Ваљда се водила изреком „пара на пару иде“, само што се у њеном случају радило о залогајима. Ситом ће увек бити онај залогај више – како би се прејео, а гладном онај мање – како би остао гладан. У ствари, то је њена игра да одржи моћ, да макар у нечему буде доминантна. Она нема свој живот. Умрла је пре неколико деценија. Остала јој је храна: да ме грди кад купим исувише тврду главицу купуса, када изаберем „женску“ шаргарепу, када се успавам и хлеб се распрода пре него што стигнем у радњу, кад не гледам цену и узмем нешто што није на попусту; да пере суђе након што сам га ја опрала, да размешта виљушке када сам ја поставила сто, да ми објашњава како се праве колачи, иако их сама спремам од десете године; да ми каже шта сам морала, шта нисам смела и шта не знам и да притом маше варјачом како би ме заплашила. Она је морала да ми направи три филета. Питала је из пристојности, а урадила је оно што јој је улога дозвољавала - управљање. Да је учинила оно што је било договорено, себе би поништила, одузела би себи једину функцију коју има, постала би непотребна. А сви се бојимо ништавила. Верујемо да ипак имамо неку сврху. Желимо да будемо потребни и корисни. Желимо да и ми некоме будемо потребни, да не могу без нас. Сви смо егоистични. Не можемо да прихватимо да смо љуштуре. Јер какав нам је онда крај? У смеђу. А сви желимо да будемо порција најукуснијег и најтраженијег јела у елитном ресторану. Зар се онда храном не решавају метафизичка питања?

Кристина Балаћ