хранљива љубав

„Појешћу те, чоколадице“.
„Баш штета што си дијабетичар...“

Ја му пријам као јутарња кафа, освежавам га као поморанџа за доручак, опијам га као траварица на празан стомак. Он ме је гладан. Жели да се слади мноме. А ја њега зовем крменадлице. У инат.

Одједном више није укусно. Пилетина ће њему да каже да је свиња? Батак ће њега да назива крменадлом? За такву кокошку он може да буде само вепар.

Ко о чему – баба о уштипцима...

Он мисли да је незграпан, глуп, неотесан, дивљак, примитивац, халапљив. Желео би да је егзотичан, узбудљив, узбуђујући, снажан, издржљив и опасан. Ја сам млађа, лепша, паметнија, дражеснија, друштвенија, учтивија. Ја сам магија – чоколада. Ја сам жена, месец, тама, мистерија, какао. Ја сам недодирива и неспознатљива. Ко је видео да се крменадле преливају чоколадом? То је несвариво.

Ја сам исфрустрирана мишљу да сви желе да ме стрпају у стомак – да ме пробају, упију, окусе. Хоће ли ме испљунути ако не будем тако слатка? Повратити ако их више не будем освежавала? Или ће, када престанем да их опијам, почети да ме третирају као производ физиолошких процеса?! Не дижем расположење; нисам разбибрига; нисам средство за опуштање. Не желим да будем ствар, да немам право да говорим, да служим за задовољавање глади. Чак и духовна и емотивна глад (банализације духовности и осећања) не могу ме натреати да себе прихватим као средство. Одбијам да ме шовиниста назива колачићем. Одбијам да будем објект, тама, магија, Други.

Како се све завршава? Понудим му да поједе бели бубрег – небили некако умањио свој дефект. Он мене упућује на токсиколошку анализу – велика концентрација какаа може да изазове тровање.

Кристина Балаћ