Jestive pečurke

Cantharellus cibarius - lisičarka
Plodno telo: u obliku je zvrka, žute boje žumanceta. Prečnik šeširića od 6-10cm, a visina oko 8 cm. Plodište se sastoji iz nabora i žilica koje se dugo spuštaju niz dršku.
Meso: belo je i veoma kompaktno, mirisa na kajsije, breskve, šljive ili cimet. Može biti od blagog do veoma ljutog ukusa.
Otisak spora: bele boje.
Stanište: Svi tipovi vlažnih i senovitih šuma, od nizina do planinskih predela. Najčešca je u bukovim šumama. Javlja se od kasnog proleća do rane jeseni.
Upotreba: jestiva je i u sasvim sirovom stanju. Lekovita gljiva.

Ovde ćete pronaći kratak opis pečuraka koje se najčešće sreću u našem područiju.

Coprinus comatus - bela kaluđerka
Šešir: u obliku valjka, visina do 20cm, širine 6cm. U mladosti svetlosmeđe boje. Rastom gljive kožica puca i postaje vidljivo belo meso.
Listići: gusti, u mladosti beli, zatim dobiju ružičasti ton, nakon koga posive i lagano se pretvaraju u crno mastilo koje kaplje sve dok se celi šešir ne razloži.
Drška: visoka i do 40cm, bela nosi tanki prsten, u sredini cevasto šuplja.
Otisak spora: crn.
Meso: belo, nežno, bez posebnog mirisa, prijatnog ukusa.
Stanište: livade i proplanci bogati sirovim humusom.
Upotreba: jestiva dok su joj listići beli.


Coprinus micaceus (Bull.:Fr.) Fr. - žuti jarčić, blistava gnojištarka, tinjčeva gnoištarka
Šešir: 2-5 cm širok; lomljiv, okruglast, pa zvonolik, oker sa okruglastim ljuščicama, rub neravan, radijalno naboran i posut sitnim svetlijim zrncima.
Listici: gusti, uski, slobodni, belo sivkasti, kasnije sve tamniji, na kraju kašasto crni. Otisak spora je čadavo crn.
Drška: 4 -10 h 0,2-0,5 cm, valjkasta, šuplja, lomljiva, svilenkasto bela.
Meso: X
Stanište: raste u svežnjićima na različitim zemljištima i trulom drveću, od proleća do jeseni. Nakon duže suše prve porastu posle kiše.

Upotreba: jestiva, za čorbe, dok su listici svetli, slabijeg kvaliteta. Izbegavati alkohol dan pre i dan posle jela.
Zamena: vrlo moguća sa sličnim gnojištarkama, koje su prilično rasprostranjene.

Clitocybe nebularis - maglenka
Šešir: prečnika 18cm, malo udubljen, sa širokim centralnim ispupčenjem, svetlosiv, prevučen magličastom skramom.
Listići: beli, spuštaju se niz dršku.
Drška: visoka 12cm, debela 4cm, bledosiva.
Otisak spora: beo.
Meso: belo, debelo, specifičnog, izrazitog, pomalo otužnog mirisa koji potiče od velike količine antibiotika koja se nalazi u gljivama.
Stanište: uglavnom u listopadnim šumama u jesen, često u velikim krugovima.
Upotreba: Jestiva.

Craterellus cornucopioides - crna truba
Plodno telo: oblika je šuplje trube, visoko do 15cm, boje sivo-smeđe do crne. Plodište je sa spoljne strane, uglavnom je glatko do blago naborano.
Otisak spora: X
Meso: tanko, žilavo, crno. Sveža gljiva nema poseban miris. Sušenjem dobija izvanrednu aromu, što je čini dobrom začinskom gljivom.
Stanište: Raste u busenima u bukovim i hrastovim šumama tokom jeseni.
Upotreba: jestiva gljiva.

gotov post,gotov blog

Hristos voskrese!

Danas na najveći hrišćanski praznik, završavaju se dve stvari u mom životu koje imaju veze sa hranom. Prestao je post posle celih 7 nedelja, a prestaje i pisanje na ovom našem "hranljivom" blogu. Jutros sam pojeo malo ruske salate, pa tri poražena kuvana jajeta iz uskršnjeg fajta, pa malo salame i čajne kobasice, tek da se podsetim kakvog to ukusa beše (podsećanje bejaše prijatno), a onda je moj tata Ljupče raspalio roštilj i namazao rešetku nekom životinjskom masnoćom što mu je dao batica iz mesare, pa sam jeo hajdučke ćevape (to su oni sa ljutinom i masnoćom), obične ćevape (bejahu nekako anemični) i piletinu rolovanu u slanini (fini rad). Nisam jeo luk uz to jer mi danas, malo kasnije, svraća u goste jedna tajna ljubavnica (da, da, nije post samo odricanje od hrane, nego kad prestane post...)

Ovim postom (ne postom u kojem se posti, nego postom koji se postuje) se opraštam od ovog bloga i zahvaljujem mojim inspirativnim koleginicama sa kojima sam bio u blogerskoj ekipi, svima vama koji ste ovo čitali i naravno mom omiljenom profesoru Novici Miliću koji ovo treba da oceni.

Sutra odoh na mini odmor na Kopaonik, a usput ću da svratim na ćevape u Novi Pazar, a tamo ću da kupim i onu prepečenu zift crnu kafu da je srčem dok udišem planinski vazduh.

Sad odoh da skuvam jednu običnu kafu da je srčem na gradskom vazduhu, a mislim da će mi dobro doći i malo B vitamina.

Ajd uzdravlje!!! :)

Zabranjena prodaja kečapa tinejdžerima u Britaniji

Britanska policija zabranila je prodaju kečapa tinejdžerima s objašnjenjem da taj proizvod podstiče vandalizam, javljaju agencije.
Mladi se naime često služe kečapom da šaraju po fasadama kuća u nekim četvrtima britanskih gradova. Pred tom alarmantnom konstatacijom, neke lokalne vlasti su jednostavno odlučile da zabrane prodaju kečapa tinejdžerima.
"Znamo da to može da deluje pomalo ekstremno, ali rezultat govori za sebe. Gotovo da se više ne događaju incidenti vezani za šaranje kečapom po zidovima zgrada", komentarisao je uspešnu akciju jedan predstavnik policije.

www.blic.co.yu

Hrana kao srpski brend!?

Kad god su neke slavne (ili manje slavne) ličnosti iz inostranstva dolazile u naš grad, novinari su ih, bez izuzetaka, bombardovali jednim te istim pitanjima o „najlepšim devojkama“ i „najukusnijoj hrani na svetu“ i mrcvarili ih sve dok ovi ne bi izjavili da su Beogradjanke najlepše žene u svetu, i kako, da su juče umrli, ne bi znali da je najlepši osećaj na svetu kad čovek jede pečenu svinju i pije rakiju. Takodje, u gotovo svakoj anketi na temu „Šta je najbolji srpski brend?“, pored srpskih tenisera, srpske trube, srpskog Exita, srpske lepote i pameti i srpskog Ratka Mladića, jedan od najčešćih odgovora jeste - srpska hrana! Veliki deo ovdašnjeg stanovništva živi u ubedjenju da bi ceo svet poludeo za kajmakom, ajvarom, radžom, sarmom i ćevapima, samo kad bi imao prilike da ih proba. I ja sam živeo u tom ubedjenju, pa sam prošle godine sproveo jedan mali eksperiment koji je doživeo (skoro) potpuni fijasko. Evo kako je to bilo.

(neuspešan brend)

Živeo sam par meseci u američkoj državi Vermont u kući sa Bosancima, pa je trebalo da se preselim u državu Minesota da malo živim sa Amerikancima (tačnije Amerikankama). Kao veliki patriota sklon širenju lepe slike o Srbiji (kao i strpljivom objašnjavanju da mi nismo Sibir nego oni koje su oni bombardovali), odlučio sam da u prtljag smestim i malo „naše“ hrane. Ovo „naše“ pišem pod navodnicima jer sam poneo ajvar makedonske proizvodnje, pileći parizer koji je i pored pakovanja identičnog našem i natpisa na „našem“ jeziku, bio proizveden u Americi, od američke piletine, za „naše“ ljude, kao i kutiju naših, srpskih čokoladnih bananica i „Grand aroma“ kafu. Poneo sam i džezvu indijske proizvodnje.

(takodje neuspešan brend)

Stigao sam u Minesotu, i ponosno naredjao na sto te srpske djakonije. „Devojke, ovo morate da probate. Ovo se zove ajvar i nikad niste jele nešto ovako lepo!“ Stavio sam im po jednu kašičicu na komade tortilje. One su to stavile u usta, namrštile se i trčale u klonju da pljunu. „Bljak, ovo ima ukus kao povraćka!“. Onda sam iseckao pileći parizer.

„What is that?“

„Some kind of chicken sausage.“

„It looks weird, we don’t wanna taste it.“

„Not even a small piece?“

„No way!“

(slabo uspešan brend)

Ni čokoladne bananice nisu prošle slavno. Okarakterisane su kao „najružniji slatkiš koji su probale“. „Vi Srbi ste stvarno čudaci, kakve ovo stvari jedete?“ Kasnije su bananice koristile za sprdju sa ortacima i ortakinjama koji su svraćali u goste. Svakom su dali da proba, i svi osim jednog ortaka nisu mogli da ih pojedu. Ortak koji je pojeo i rekao da su OK, je inače svratio da se pozdravi jer je sutradan išao u zatvor pošto je bio pozitivan na testu na marihuanu za vreme uslovne kazne, koju je zaradio upravo zbog dilovanja iste.

(nešto uspešniji brend)

Sa kafom je, već, bila nešto drugačija priča. Džezva im je bila smešna, a za kafu su rekle da ima ukus „kao prljavština“. Ja sam posle toga, svakog jutra sebi kuvao „našu“ (tursku, srpsku, domaću?) kafu, dok su one odlazile u Starbucks ili Dunkin Donuts po svoju. Onda smo se svi jedne večeri uništili od alkohola, pa su se one sutradan probudile nesposobne za odlazak po kafu i po logici „daj šta daš“ tražile da im skuvam po jedan „serbian coffee“. Nekoliko puta su srknule i zgrabile telefon: „Heeej! Pronadjen je lek protiv mamurluka! Ovi Srbi kuvaju neku kafu od koje ti odmah bude bolje!“ Ortakinja sa druge strane žice je već nakon pola sata, sa nama srkala „novootkriveni lek“. Uveče nam je došla i njihova tetka u goste sa svojim dečkom da probaju kafu. Tetka je vrelu kafu popila na eks i rekla da je „ dobra, ali da joj se ne svidja ono na dnu“. „Pa, to na dnu se i ne pije.“ „Što mi to ranije nisi rekao?“ Tetkin dečko je došao pijan ili naduvan, pa je samo nešto nerazgovetno mumlao. Kada sam posle mesec dana odlazio iz Minesote, ostavio sam im džezvu, i u lokalnoj prodavnici im pokazao kako da podese mlin da bi dobili kafu „na srpski način“, tako da se miris srpske kafe i danas širi negde nad livadama i jezerima Minesote

Kada se sve sabere, nisam baš uspeo da, kroz hranu, predstavim Srbiju kao najbolju u svetu (možda zbog pogrešnog izbora hrane ili pogrešno izabranih Amerikanaca), ali ne brinite – našao sam druge načine za to, hehehe.

(najuspešniji brend)

Evo još jedne teme za razmišljanje: Zašto ljudi sede u Meku na Zelenom Vencu i jedu hamburgere sa ukusom kartona, kada pet metara odatle u Good Foodu prave jeftinije i milion puta bolje pljeskavice i stavljaju ih u tek ispečene sveže lepinje? (mmmmm...stavite mi urnebes, tartar, kupus i malo više ljute paprike!)

Art on a plate

Mnogo smo uozbiljili sa ovom anoreksijom, 'ajmo nešto lepo :)

Francuska: Zakonom protiv anoreksije

Francuska bi mogla da postane prva zemlja u svetu koja će se zakonskim merama boriti protiv anoreksije, objavio je danas londonski "Tajms".

Zatvor do tri godine i globa od 45.000 evra mogli bi da budu maksimalna kazna kojom bi se, prema predlogu francuske vlade, ubuduće kažnjavali svi koji propagandnim porukama promovišu ekstremnu mršavost odnosno anoreksiju, prenosi BBC. Na meti novih propisa naći će se mediji i svet mode, ali na prvom mestu internet stranice i blogovi takozvanih pro-ana pokreta. Mnogi od njih, prema pisanju "Tajmsa", promovišu izgladnjivanje kao izabrani način života. Devojke i mlade žene na njima često objavljuju fotografije svojih omršavelih tela kao podsticaj i inspiraciju za druge.

Koliko prošlog meseca, podseća "Tajms", jedan francuski internet sajt izazvao je opšte zgražavanje jer je ohrabrivao čak i devetogodišnje devojčice da, u potrazi a savršenom figurom, pribegavaju plastičnoj hirurgiji i dijetama.
Pojedini francuski stručnjaci i vodeće ličnosti iz sveta mode, poput modnog kreatora Žan-Pola Gotjea, usprotivili su se nameri vlade u Parizu, tvrdeći da nije na državi da zakonom reguliše lepotu i estetske kriterijume, preneo je londonski dnevnik.

www.blic.co.yu

Politics on a plate

Ko će naslediti Džordža Buša na mestu predsednika SAD?

Da li će to biti prva žena predsednik u istoriji?

Možda prvi crni predsednik?

Ili će republikanci osvojiti još jedan mandat?

Aleksandar Šćepanović

Život na tanjiru, u duhu komunikoloških studija...

" Just opened, near Kimaya Kothrud.I'm lovin' it."

Reklama za najnoviji u lancu restorana McDonalds u Indiji, koju je napravila agencija Leo Burnett, sa sedištem u Nju Delhiju.

Otvoreni smo za komentare :)

Kornelija

Burek Worldwide!

Burek.

Masne kore sa sirom, mesom ili zeljem. Izabereš pravu pekaru i nikad ti ne dosadi. Ja sam svoju, naravno, izabrao- izgradjena je tokom devedesetih na zelenoj površini dečijeg igrališta, uz odobrenje tadašnjeg predsednika moje opštine, koji je pored afiniteta ka urbanističkim inovacijama, takodje bio i ekspert za klanje kašikom za cipele. U medjuvremenu se vratio svojoj pravoj struci (čovek je doktor prava) i razbija jedan nelegalni sud u inostranstvu, a pekara koja i dalje stoji na dečijem igralištu poput nekakvog čira, svojevrstan je spomenik njegove političke karijere na lokalu. Iako je moja ljubav prema bureku (koji uz kafu i novine čini sveto trojstvo mog jutarnjeg hedonizma) prilično velika, spreman sam da je žrtvujem zbog druge, takodje velike ljubavi - ljubavi prema svom gradu, te stoga često zamišljam sebe kako sedim za upravljačem buldožera koji odnosi moju pekaru, onu kinesku radnju pored nje i kiosk za pljeskavice koji se tokom godina širio kao neki tumor i postao nedefinisana gradjevina nepravilnog oblika. Deca bi se tako vratila na svoje igralište, pekar bi prvo malo protestovao, kao fora štrajkovao gladju i ukazivao na korupciju u državnim organima, pa bi na kraju otvorio pekaru na nekom normalnijem mestu i svi bismo bili zadovoljni.

Kako burek nije lokalni, već globalni gastronomski fenomen, imao sam tu privilegiju da se njime sladim širom sveta, a svoje impresije o tome ću sada podeliti sa vama. Shodno aktuelnom političkom trenutku, vodjen patriotizmom, krenuću od južne srpske pokrajine, na čijoj teritoriji svetski moćnici ovih dana uzaludno pokušavaju da naprave lažnu NATO državu. U njenom glavnom gradu, Prištini, burek sam jeo za vreme zimskih i letnjih raspusta još od najranije mladosti, a svojim poslednjim kosovskim burekom brkove sam mastio nekoliko dana pre nego što je milosrdni andjeo raširio svoja krila i sprečio humanitarnu katastrofu u najavi. Kako devedeset odsto lokala u Prištini čine ćevabdžinice, buregdžinice i zlatare, takva konkurencija je učinila da se u Prištini uvek kupovalo dobro i jeftino zlato, dobri i jeftini ćevapi, i, naravno, ono što je za ovu našu priču važno- dobar i jeftin burek! Tamo ga prave u tankim štapovima, dugačkim oko pola metra. Ako jedeš u buregdžinici, iseckaju ti taj štap na male valjkaste komade, napune tanjir i dobiješ viljušku. Meni nikad nije bila potrebna viljuška za burek. Ukoliko, pak, hoćeš burek da poneseš kući, ljubazni pekar će štap iseći na tri dela i spakovati ga u novine. Korišćenje štampanih medija u takve, neinformativne, svrhe u Prištini nije neuobičajeno. Tamo će ti prodavačice u novine zapakovati i, na primer, flašu pića i bombonjeru, a neće preskočiti čak ni strane sa umrlicama. Uz burek, svakako, ide i jogurt-u ovom slučaju kosovopoljski, u plastičnoj čaši. Sasvim dobar jogurt koji mora pažljivo da se mućka pre upotrebe jer mu je onaj tanki limeni poklopac slabog kvaliteta. Proizvodi kosovopoljske mlekare su, inače, poznati po tome što je u njima izmereno najmanje zračenje nakon černobiljske tragedije, u poredjenju sa svim ostalim mlekarama tadašnje SFRJ. Pre objavljivanja rezultata tih ispitivanja, mnogi ljudi su strpljivo ispred prodavnica čekali da stigne pirotsko mleko i jogurt, jer nisu imali poverenje u lokalnu mlekaru. Bio je to još jedan u nizu primera koji pokazuju da kod nas neki ljudi vole da čekaju u redu, čak i kada za to nema realne potrebe. Više od devet godina nisam pio taj kosovopoljski jogurt. Možda su u medjuvremenu počeli da stavljaju bolje limene poklopce, ali ja to ne znam jer više nemam kod koga da odem u Prištinu. I tamošnjeg bureka mogu samo da se sećam, a čak i ako doživim da za života odem ponovo u Prištinu, verovatno tamo tada neće biti nikoga ko bi takav burek pravio. Kao što je ljubav prema gradu nadjačala ljubav prema bureku, tako bi je nadjačala i ljubav prema zemlji, pa za burekom ne bih previše žalio u takvoj, hipotetičkoj situaciji.

Ovih dana je svakako nemoguće spomenuti Kosovo bez spominjanja Evrope. Fraze „Srbija sa Kosovom u Evropu“, „Srbija bez Kosova u Evropu“ ili „Bez Kosova nema ni Evrope“ ću ostaviti drugima, a ja ću pisati o tome kakav se burek jede u Evropskoj uniji, tačnije u Nemačkoj, tačnije u Minhenu, u turskom restoranu pored glavne železničke stanice. Tamo se burek zapravo zove börek (za one koji ne znaju nemački, ovo “ö” se izgovara tako što namestite usta kao da želite da izgovorite o, a izgovorite e), košta oko 3 evra i podseća na naš “potkovica” burek. Ujutru ispeku celu količinu bureka za taj dan i naredjaju ga u izlog pored turskih peciva i kuvanih jela koja neodoljivo podsećaju na musaku i djuveč, a onda ti ga podgreju u mikrotalasnoj pre serviranja. Ako se prevariš i zatražiš jogurt, uvaliće ti ajran-tursku verziju jogurta koja se dobija kada se u jogurt sipa voda i so. Ta smeša ima upravo takav ukus, ukus razredjenog slanog jogurta, a s obzirom na to da taj ukus nije nimalo lep, ajran vam nikako ne preporučujem. Ono što vam preporučujem ako vas put nanese u ovakve turske restorane jeste doner kebab (po mogućstvu ovčiji), ali ne u lepinji nego u tortilji (to zapravo nije tortilja nego durum, ali prepoznaćete na licu mesta o čemu se radi). Iz Minhena sam otputovao u Cirih, u Švajcarsku- onu državu koju kao primer dobrog života izvan Evropske unije ovih dana navodi jedan premudri, prepošteni čovek, divnoga osmeha i očiju poput guštera. Naravno, i tamo sam jeo burek. Isti je kao u Nemačkoj, samo što je užasno skup.Tamo je sve užasno skupo- hrana, piće, prevoz, garderoba, a čak je i pišanje u javnom WC-u preskupo i košta preko 100 dinara. Premudri čoveče, te trule priče možeš da uvaljuješ samo nekom ko nema pojma o životu. Klipane jedan!

Kosovo, pa Evropa i na kraju, naravno Amerika. Svoj prvi Američki burek sam prošlog leta pojeo u Burlingtonu, država Vermont. Tamo je jedna porodica iz Zenice otvorila prodavnicu u kojoj se prodaje hrana sa Balkana (ajvar, plazma, bajadere, čokoladne bananice, sudžuk, parizer…), sokovi i kafa sa Balkana, kao i najgora muzika, najgori filmovi i najgori časopisi sa Balkana. Kada im je u jednom periodu promet opao i radnja bila pred zatvaranjem odlučili su da kupe peći i montiraju ih u magacin, i da u ponudu uvrste hleb, lepinje i naravno burek. Pekarske veštine su razvili za vreme rata u Bosni, kada je tamo brašno bilo papreno skupo, pa su tada kupovali po dva džaka-jedan za njih, a od drugog su pravili peciva i burek, pekli u šporetu na drva i prodavali na ulici ispred dvorišta. Tako zaradjeni novac je isplaćivao oba džaka. Uvodjenje bureka u ponudu se ispostavilo kao sjajan poslovni potez. Neke mušterije su putovale i po stotinak milja do prodavnice da bi jednom nedeljno pojeli burek. Tokom celog dana se ispred prodavnice moglo sresti po nekoliko Bosanaca kako uz burek pričaju o politici, sportu i o tome kako Amerika ništa ne valja. Uglavnom im je falio po jedan prst na ruci (najčešće domali) izgubljen na nekoj proizvodnoj traci, pa su bili u sporovima sa fabrikama ili su te sporove već dobili i uživaju u invalidskoj penziji. S obzirom da su bili zanimljiva ekipa, vrlo često sam, uz burek, i ja sa njima pričao o politici i sportu, a deo o Americi koja ne valja sam samo slušao jer je meni tamo valjalo. Pošto ni tamo nije bilo jogurta, uglavnom sam uz burek pio bugarski kefir, a kada bi ponestalo kefira uzimao sam slovenačku koktu ili makedonsku fantu (u Americi nema nigde da se kupi fanta). Jednom sam se prevario i probao omiljeno piće makedonskih Albanaca-gazozu. Zamalo da bacim peglu. Takodje ne preporučujem. Inače, burek je bio sjajan i koštao je 4 dolara. Malo lošiji i malo skuplji burek sam jeo par meseci kasnije na Menhetnu u Njujorku u restoranu “Djerdan” koji je u svojoj ponudi imao gotovo sva jela iz naše kuhinje: sarmu, musaku, punjene paprike, pasulj, ćevape…a posebno zanimljiv za čitanje bio je dvojezični meni sa polu-uspešnim prevodima i opisima svih tih jela. Ono što je u “Djerdanu” bilo sjajno jeste da se uz burek pio pravi jogurt, a posle je mogao i da se zalije turskom kafom, i to u onim old skul belim šoljicama sa teget štraftom i istim takvim tacnama. Samo je ratluk falio, ali ipak je to bio Njujork.

Kada jednog dana budem jeo burek u Aziji, Africi, Južnoj Americi ili Australiji, javljam vam kako je bilo. Za sada ovoliko.

Aleksandar Šćepanović

Voće kao lek

Sveže voće uspešno deluje na probavu i promet materija u organizmu ljudi, a naročito dece. Voće ima ne samo hranljivu, već i higijensku, dijetoprofilaktičku i dijetoterapeutsku vrednost. Vrlo je značajna uloga organskih kiselina, pektina, nesvarljivih ugljenih hidrata, vitamina, mineralnih materija i drugih sastojaka voćnih plodova. Prema novim istraživanjima pektini sprečavaju nagomilavanje holesterola u krvnim sudovima i krvi i deluju pozitivno u sprečavanju arterioskleroze. Voće je veoma korisno kao dijetalna hrana koja potpomaže lečenju niza bolesti – bubrežnih, srčanih, stomačnih i mnogih drugih. Voćni plodovi sadrže razne mineralne sastojke koji učestvuju u gradji tela i kao katalizatori metabolizma (kalcijum, gvoždje, magnezijum, fosfor, natrijum, kalijum…) Ukoliko u ishrani u toku dužeg perioda nedostaju pomenuti elementi, dolazi i pored obilne ishrane, do poremećaja i oboljenja, koja se ispoljavaju na različite nacine. Rezultati velikog broja istraživanja pokazali su da je dnevni unos pet obroka voća i povrća ključ dobrog zdravlja. Ali, kako se pridržavati takve podele obroka u savremenim uslovima života?Jedno od rešenja je konzumiranje prirdnog voćnog soka. Čisti voćni sok sadži iste vitamine, minerale i fitohemikalije kao i sveže voće. Voćni sok može spreciti tzv. “jutarnju hipoglikemiju” odnosno pad šećera koji može voditi čitavom nizu fizioloških i fizičkih simptoma kao što su vrtoglavica, slabost, promene raspoloženja, bol, anksioznost i depresija. Osobama koje ujutru ne osećaju glad, voćni sok može otvoriti apetit i tako pomoći da realizuju najvažniji dnevni obrok.

Masnoće

Naučno je dokazano da ishrana kojom preovladava masna hrana, a koja je siromašna voćem i povrćem ne samo da je loša za telo već se smatra uzrokom depresije i agresivnog ponašanja. Zdravlje mozga ne zavisi samo od toga koliko masnoća jedete, već i koje vrste. Za mozak su najbolje masnoće koje se nalaze u ribi, poznatije kao omega 3 kiseline. Dokazano je kako nije dobro unositi premalo životinjskih masti u organizam i da to može potkopati inteligenciju.

Ana Veljković