Kad god su neke slavne (ili manje slavne) ličnosti iz inostranstva dolazile u naš grad, novinari su ih, bez izuzetaka, bombardovali jednim te istim pitanjima o „najlepšim devojkama“ i „najukusnijoj hrani na svetu“ i mrcvarili ih sve dok ovi ne bi izjavili da su Beogradjanke najlepše žene u svetu, i kako, da su juče umrli, ne bi znali da je najlepši osećaj na svetu kad čovek jede pečenu svinju i pije rakiju. Takodje, u gotovo svakoj anketi na temu „Šta je najbolji srpski brend?“, pored srpskih tenisera, srpske trube, srpskog Exita, srpske lepote i pameti i srpskog Ratka Mladića, jedan od najčešćih odgovora jeste - srpska hrana! Veliki deo ovdašnjeg stanovništva živi u ubedjenju da bi ceo svet poludeo za kajmakom, ajvarom, radžom, sarmom i ćevapima, samo kad bi imao prilike da ih proba. I ja sam živeo u tom ubedjenju, pa sam prošle godine sproveo jedan mali eksperiment koji je doživeo (skoro) potpuni fijasko. Evo kako je to bilo. 
Živeo sam par meseci u američkoj državi Vermont u kući sa Bosancima, pa je trebalo da se preselim u državu Minesota da malo živim sa Amerikancima (tačnije Amerikankama). Kao veliki patriota sklon širenju lepe slike o Srbiji (kao i strpljivom objašnjavanju da mi nismo Sibir nego oni koje su oni bombardovali), odlučio sam da u prtljag smestim i malo „naše“ hrane. Ovo „naše“ pišem pod navodnicima jer sam poneo ajvar makedonske proizvodnje, pileći parizer koji je i pored pakovanja identičnog našem i natpisa na „našem“ jeziku, bio proizveden u Americi, od američke piletine, za „naše“ ljude, kao i kutiju naših, srpskih čokoladnih bananica i „Grand aroma“ kafu. Poneo sam i džezvu indijske proizvodnje.
(takodje neuspešan brend)
Stigao sam u Minesotu, i ponosno naredjao na sto te srpske djakonije. „Devojke, ovo morate da probate. Ovo se zove ajvar i nikad niste jele nešto ovako lepo!“ Stavio sam im po jednu kašičicu na komade tortilje. One su to stavile u usta, namrštile se i trčale u klonju da pljunu. „Bljak, ovo ima ukus kao povraćka!“. Onda sam iseckao pileći parizer.
„What is that?“
„Some kind of chicken sausage.“
„It looks weird, we don’t wanna taste it.“
„Not even a small piece?“
„No way!“
(slabo uspešan brend)
Ni čokoladne bananice nisu prošle slavno. Okarakterisane su kao „najružniji slatkiš koji su probale“. „Vi Srbi ste stvarno čudaci, kakve ovo stvari jedete?“ Kasnije su bananice koristile za sprdju sa ortacima i ortakinjama koji su svraćali u goste. Svakom su dali da proba, i svi osim jednog ortaka nisu mogli da ih pojedu. Ortak koji je pojeo i rekao da su OK, je inače svratio da se pozdravi jer je sutradan išao u zatvor pošto je bio pozitivan na testu na marihuanu za vreme uslovne kazne, koju je zaradio upravo zbog dilovanja iste.
(nešto uspešniji brend)
Sa kafom je, već, bila nešto drugačija priča. Džezva im je bila smešna, a za kafu su rekle da ima ukus „kao prljavština“. Ja sam posle toga, svakog jutra sebi kuvao „našu“ (tursku, srpsku, domaću?) kafu, dok su one odlazile u Starbucks ili Dunkin Donuts po svoju. Onda smo se svi jedne večeri uništili od alkohola, pa su se one sutradan probudile nesposobne za odlazak po kafu i po logici „daj šta daš“ tražile da im skuvam po jedan „serbian coffee“. Nekoliko puta su srknule i zgrabile telefon: „Heeej! Pronadjen je lek protiv mamurluka! Ovi Srbi kuvaju neku kafu od koje ti odmah bude bolje!“ Ortakinja sa druge strane žice je već nakon pola sata, sa nama srkala „novootkriveni lek“. Uveče nam je došla i njihova tetka u goste sa svojim dečkom da probaju kafu. Tetka je vrelu kafu popila na eks i rekla da je „ dobra, ali da joj se ne svidja ono na dnu“. „Pa, to na dnu se i ne pije.“ „Što mi to ranije nisi rekao?“ Tetkin dečko je došao pijan ili naduvan, pa je samo nešto nerazgovetno mumlao. Kada sam posle mesec dana odlazio iz Minesote, ostavio sam im džezvu, i u lokalnoj prodavnici im pokazao kako da podese mlin da bi dobili kafu „na srpski način“, tako da se miris srpske kafe i danas širi negde nad livadama i jezerima Minesote
Kada se sve sabere, nisam baš uspeo da, kroz hranu, predstavim Srbiju kao najbolju u svetu (možda zbog pogrešnog izbora hrane ili pogrešno izabranih Amerikanaca), ali ne brinite – našao sam druge načine za to, hehehe.
(najuspešniji brend)
Evo još jedne teme za razmišljanje: Zašto ljudi sede u Meku na Zelenom Vencu i jedu hamburgere sa ukusom kartona, kada pet metara odatle u Good Foodu prave jeftinije i milion puta bolje pljeskavice i stavljaju ih u tek ispečene sveže lepinje? (mmmmm...stavite mi urnebes, tartar, kupus i malo više ljute paprike!)
Нема коментара:
Постави коментар