Life in a Plate: Burek Worldwide!

Burek.

Masne kore sa sirom, mesom ili zeljem. Izabereš pravu pekaru i nikad ti ne dosadi. Ja sam svoju, naravno, izabrao- izgradjena je tokom devedesetih na zelenoj površini dečijeg igrališta, uz odobrenje tadašnjeg predsednika moje opštine, koji je pored afiniteta ka urbanističkim inovacijama, takodje bio i ekspert za klanje kašikom za cipele. U medjuvremenu se vratio svojoj pravoj struci (čovek je doktor prava) i razbija jedan nelegalni sud u inostranstvu, a pekara koja i dalje stoji na dečijem igralištu poput nekakvog čira, svojevrstan je spomenik njegove političke karijere na lokalu. Iako je moja ljubav prema bureku (koji uz kafu i novine čini sveto trojstvo mog jutarnjeg hedonizma) prilično velika, spreman sam da je žrtvujem zbog druge, takodje velike ljubavi - ljubavi prema svom gradu, te stoga često zamišljam sebe kako sedim za upravljačem buldožera koji odnosi moju pekaru, onu kinesku radnju pored nje i kiosk za pljeskavice koji se tokom godina širio kao neki tumor i postao nedefinisana gradjevina nepravilnog oblika. Deca bi se tako vratila na svoje igralište, pekar bi prvo malo protestovao, kao fora štrajkovao gladju i ukazivao na korupciju u državnim organima, pa bi na kraju otvorio pekaru na nekom normalnijem mestu i svi bismo bili zadovoljni.

Kako burek nije lokalni, već globalni gastronomski fenomen, imao sam tu privilegiju da se njime sladim širom sveta, a svoje impresije o tome ću sada podeliti sa vama. Shodno aktuelnom političkom trenutku, vodjen patriotizmom, krenuću od južne srpske pokrajine, na čijoj teritoriji svetski moćnici ovih dana uzaludno pokušavaju da naprave lažnu NATO državu. U njenom glavnom gradu, Prištini, burek sam jeo za vreme zimskih i letnjih raspusta još od najranije mladosti, a svojim poslednjim kosovskim burekom brkove sam mastio nekoliko dana pre nego što je milosrdni andjeo raširio svoja krila i sprečio humanitarnu katastrofu u najavi. Kako devedeset odsto lokala u Prištini čine ćevabdžinice, buregdžinice i zlatare, takva konkurencija je učinila da se u Prištini uvek kupovalo dobro i jeftino zlato, dobri i jeftini ćevapi, i, naravno, ono što je za ovu našu priču važno- dobar i jeftin burek! Tamo ga prave u tankim štapovima, dugačkim oko pola metra. Ako jedeš u buregdžinici, iseckaju ti taj štap na male valjkaste komade, napune tanjir i dobiješ viljušku. Meni nikad nije bila potrebna viljuška za burek. Ukoliko, pak, hoćeš burek da poneseš kući, ljubazni pekar će štap iseći na tri dela i spakovati ga u novine. Korišćenje štampanih medija u takve, neinformativne, svrhe u Prištini nije neuobičajeno. Tamo će ti prodavačice u novine zapakovati i, na primer, flašu pića i bombonjeru, a neće preskočiti čak ni strane sa umrlicama. Uz burek, svakako, ide i jogurt-u ovom slučaju kosovopoljski, u plastičnoj čaši. Sasvim dobar jogurt koji mora pažljivo da se mućka pre upotrebe jer mu je onaj tanki limeni poklopac slabog kvaliteta. Proizvodi kosovopoljske mlekare su, inače, poznati po tome što je u njima izmereno najmanje zračenje nakon černobiljske tragedije, u poredjenju sa svim ostalim mlekarama tadašnje SFRJ. Pre objavljivanja rezultata tih ispitivanja, mnogi ljudi su strpljivo ispred prodavnica čekali da stigne pirotsko mleko i jogurt, jer nisu imali poverenje u lokalnu mlekaru. Bio je to još jedan u nizu primera koji pokazuju da kod nas neki ljudi vole da čekaju u redu, čak i kada za to nema realne potrebe. Više od devet godina nisam pio taj kosovopoljski jogurt. Možda su u medjuvremenu počeli da stavljaju bolje limene poklopce, ali ja to ne znam jer više nemam kod koga da odem u Prištinu. I tamošnjeg bureka mogu samo da se sećam, a čak i ako doživim da za života odem ponovo u Prištinu, verovatno tamo tada neće biti nikoga ko bi takav burek pravio. Kao što je ljubav prema gradu nadjačala ljubav prema bureku, tako bi je nadjačala i ljubav prema zemlji, pa za burekom ne bih previše žalio u takvoj, hipotetičkoj situaciji.

Ovih dana je svakako nemoguće spomenuti Kosovo bez spominjanja Evrope. Fraze „Srbija sa Kosovom u Evropu“, „Srbija bez Kosova u Evropu“ ili „Bez Kosova nema ni Evrope“ ću ostaviti drugima, a ja ću pisati o tome kakav se burek jede u Evropskoj uniji, tačnije u Nemačkoj, tačnije u Minhenu, u turskom restoranu pored glavne železničke stanice. Tamo se burek zapravo zove börek (za one koji ne znaju nemački, ovo “ö” se izgovara tako što namestite usta kao da želite da izgovorite o, a izgovorite e), košta oko 3 evra i podseća na naš “potkovica” burek. Ujutru ispeku celu količinu bureka za taj dan i naredjaju ga u izlog pored turskih peciva i kuvanih jela koja neodoljivo podsećaju na musaku i djuveč, a onda ti ga podgreju u mikrotalasnoj pre serviranja. Ako se prevariš i zatražiš jogurt, uvaliće ti ajran-tursku verziju jogurta koja se dobija kada se u jogurt sipa voda i so. Ta smeša ima upravo takav ukus, ukus razredjenog slanog jogurta, a s obzirom na to da taj ukus nije nimalo lep, ajran vam nikako ne preporučujem. Ono što vam preporučujem ako vas put nanese u ovakve turske restorane jeste doner kebab (po mogućstvu ovčiji), ali ne u lepinji nego u tortilji (to zapravo nije tortilja nego durum, ali prepoznaćete na licu mesta o čemu se radi). Iz Minhena sam otputovao u Cirih, u Švajcarsku- onu državu koju kao primer dobrog života izvan Evropske unije ovih dana navodi jedan premudri, prepošteni čovek, divnoga osmeha i očiju poput guštera. Naravno, i tamo sam jeo burek. Isti je kao u Nemačkoj, samo što je užasno skup.Tamo je sve užasno skupo- hrana, piće, prevoz, garderoba, a čak je i pišanje u javnom WC-u preskupo i košta preko 100 dinara. Premudri čoveče, te trule priče možeš da uvaljuješ samo nekom ko nema pojma o životu. Klipane jedan!

Kosovo, pa Evropa i na kraju, naravno Amerika. Svoj prvi Američki burek sam prošlog leta pojeo u Burlingtonu, država Vermont. Tamo je jedna porodica iz Zenice otvorila prodavnicu u kojoj se prodaje hrana sa Balkana (ajvar, plazma, bajadere, čokoladne bananice, sudžuk, parizer…), sokovi i kafa sa Balkana, kao i najgora muzika, najgori filmovi i najgori časopisi sa Balkana. Kada im je u jednom periodu promet opao i radnja bila pred zatvaranjem odlučili su da kupe peći i montiraju ih u magacin, i da u ponudu uvrste hleb, lepinje i naravno burek. Pekarske veštine su razvili za vreme rata u Bosni, kada je tamo brašno bilo papreno skupo, pa su tada kupovali po dva džaka-jedan za njih, a od drugog su pravili peciva i burek, pekli u šporetu na drva i prodavali na ulici ispred dvorišta. Tako zaradjeni novac je isplaćivao oba džaka. Uvodjenje bureka u ponudu se ispostavilo kao sjajan poslovni potez. Neke mušterije su putovale i po stotinak milja do prodavnice da bi jednom nedeljno pojeli burek. Tokom celog dana se ispred prodavnice moglo sresti po nekoliko Bosanaca kako uz burek pričaju o politici, sportu i o tome kako Amerika ništa ne valja. Uglavnom im je falio po jedan prst na ruci (najčešće domali) izgubljen na nekoj proizvodnoj traci, pa su bili u sporovima sa fabrikama ili su te sporove već dobili i uživaju u invalidskoj penziji. S obzirom da su bili zanimljiva ekipa, vrlo često sam, uz burek, i ja sa njima pričao o politici i sportu, a deo o Americi koja ne valja sam samo slušao jer je meni tamo valjalo. Pošto ni tamo nije bilo jogurta, uglavnom sam uz burek pio bugarski kefir, a kada bi ponestalo kefira uzimao sam slovenačku koktu ili makedonsku fantu (u Americi nema nigde da se kupi fanta). Jednom sam se prevario i probao omiljeno piće makedonskih Albanaca-gazozu. Zamalo da bacim peglu. Takodje ne preporučujem. Inače, burek je bio sjajan i koštao je 4 dolara. Malo lošiji i malo skuplji burek sam jeo par meseci kasnije na Menhetnu u Njujorku u restoranu “Djerdan” koji je u svojoj ponudi imao gotovo sva jela iz naše kuhinje: sarmu, musaku, punjene paprike, pasulj, ćevape…a posebno zanimljiv za čitanje bio je dvojezični meni sa polu-uspešnim prevodima i opisima svih tih jela. Ono što je u “Djerdanu” bilo sjajno jeste da se uz burek pio pravi jogurt, a posle je mogao i da se zalije turskom kafom, i to u onim old skul belim šoljicama sa teget štraftom i istim takvim tacnama. Samo je ratluk falio, ali ipak je to bio Njujork.