У мојој породици, када су у питању осећања, одувек се примењује искључиво закон стомака. Дакле, она српска изрека „љубав на уста улази“ добија универзално значење и применљива је на све наше међусобне ситуације. Односи нежности и привржености очитавају се у дневним ритуалима прикупљања, припреме и послуживања хране. И ту свако има своју улогу. Не дао ти Бог да одбијеш да учествујеш! Постоје разне рестрикционе мере за обесхрабривање свакога ко не жели да буде део системске игре. Правила се граде у ходу. Опстаје онај ко успе да их ишчита и избегне. На крају, љубав почиње да потчињава тако што се ми потчинимо храни у жељи да се не потчинимо ономе ко се око ње бавио. Из врзиног кола се никако не може изаћи. Борба за контролу, доминацију и моћ постаје сурова, а прети да једнога дана заврши и трагично. Да ли ће нас храна убити или ћемо се међусобно поубијати храном (можда и око хране)? Живот је лакрдија у којој сви учествујемо. (Артур Рембо) Када нам досади, можемо отићи „трбухом за крухом“. Дотад, шта ћемо друго него да прљамо тањире. =)
Отварам врата. Са спрата: „Милка?“ „Ево ме...“ „Јеси ли стигла?“ Ћутим и изувам се. „Јеси ли гладна?“ Ћутим. „Хоћеш да ти спремим нешто да једеш?“ Ћутим и пењем се уз степенице. „Изнела сам ти рибље филете. Сад ћу да их испржим“. „Уф, нисам баш гладна. Не знам да ли да једем...“ „Колико ћеш?“ „Не знам...Ма нећу јести“. „Два, три или четири?“ „Ајде, два. Нисам баш гладна“. Одлазим да се пресвучем.
Отварам врата. Са спрата: „Милка?“ „Ево ме...“ „Јеси ли стигла?“ Ћутим и изувам се. „Јеси ли гладна?“ Ћутим. „Хоћеш да ти спремим нешто да једеш?“ Ћутим и пењем се уз степенице. „Изнела сам ти рибље филете. Сад ћу да их испржим“. „Уф, нисам баш гладна. Не знам да ли да једем...“ „Колико ћеш?“ „Не знам...Ма нећу јести“. „Два, три или четири?“ „Ајде, два. Нисам баш гладна“. Одлазим да се пресвучем.
Распремам се и перем руке. Долазим у трпезарију. На столу тањир са три филета. „Шта је ово?“ „Готови су ти филети“. „Моји филети? А где су моји филети?“ „Ту у тањиру“. „У ком тањиру? Ово нису моји филети. Колико ја знам, ја сам тражила два. Овде стоје три филета“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш“. „Наравно да не морам, али што си 
ти направила три када смо се договориле да буду два? Зашто ме питаш ако нећеш то да испоштујеш?!“ „Направила сам то и мами“. „ Мами?! Мама долази за четири сата и ти њој ручак пржиш сад?! И то јој пржиш један филет?! Шта причаш ти?!“ „Добро, направила сам себи. Хоћу и ја да једем. Ваљда и ја заслужујем да једем...“„Ти си на дијети. Знаш да то не једеш“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш ако нећеш“. „Е, нећу! Да знаш да сад нећу да једем. Ово нису моји филети и нећу да их једем. Па ти види шта ћеш“. Демонстративно напустим просторију и одем у своју собу.
Нека ми нико не прича да у породици не постоје односи моћи. Код мене је то барем очигледно. Функцију жезла преузима варјача и побисмо се око тога ко (не)ће спремати храну. Када се иде у продавницу или треба да се скува неки ручак, ненадано искрсавају неодложне обавезе које обавезно морају да се обаве истог тренутка. Ја играм на своју расејаност, па заборавим где сам кренула и вратим се уобичајеним активностима. Брат се обично сети да сутра има контролни, а мами је притисак пао толико да ће завршити у ургентном, ако моментално не попије кафу. Но, и та расејаност, контролни и кафа прођу, а обавезе остају да их изврши – баба. Њој није тешко да довлачи поврће с пијаце, иако више бауља него што корача. Она не може да спава, па јој није проблем да свако јутро у шест доноси топао хлеб. Пре тридесет година ју је ударила трола и тај потрес мозга јој је тако пријао да уме тачно да оцени у којој продавници је шта јефтиније, а чак се не устручава ни да 4 пута дневно оде по новчаник који је оставила на каси. Баба је супермен. (Или би требало да је упоредим са неким женским херојем?) Она је у суштини срећна, само што воли да кука. То је жена која ужива да се жали и да наређује. Не либи се да одређује и управља нашим животима. (Мада јој и ми то прећутно дозвољавамо пуштајући је да ради оно што се нама баш и не свиђа.) Нема другог начина, па нам одређује шта и како једемо. Једно време је одређивала чак и количину. Ваљда се водила изреком „пара на пару иде“, само што се у њеном случају радило о залогајима. Ситом ће увек бити онај залогај више – како би се прејео, а гладном онај мање – како би остао гладан. У ствари, то је њена игра да одржи моћ, да макар у нечему буде доминантна. Она нема свој живот. Умрла је пре неколико деценија. Остала јој је храна:
да ме грди кад купим исувише тврду главицу купуса, када изаберем „женску“ шаргарепу, када се успавам и хлеб се распрода пре него што стигнем у радњу, кад не гледам цену и узмем нешто што није на попусту; да пере суђе након што сам га ја опрала, да размешта виљушке када сам ја поставила сто, да ми објашњава како се праве колачи, иако их сама спремам од десете године; да ми каже шта сам морала, шта нисам смела и шта не знам и да притом маше варјачом како би ме заплашила. Она је морала да ми направи три филета. Питала је из пристојности, а урадила је оно што јој је улога дозвољавала - управљање. Да је учинила оно што је било договорено, себе би поништила, одузела би себи једину функцију коју има, постала би непотребна. А сви се бојимо ништавила. Верујемо да ипак имамо неку сврху. Желимо да будемо потребни и корисни. Желимо да и ми некоме будемо потребни, да не могу без нас. Сви смо егоистични. Не можемо да прихватимо да смо љуштуре. Јер какав нам је онда крај? У смеђу. А сви желимо да будемо порција најукуснијег и најтраженијег јела у елитном ресторану. Зар се онда храном не решавају метафизичка питања?
ти направила три када смо се договориле да буду два? Зашто ме питаш ако нећеш то да испоштујеш?!“ „Направила сам то и мами“. „ Мами?! Мама долази за четири сата и ти њој ручак пржиш сад?! И то јој пржиш један филет?! Шта причаш ти?!“ „Добро, направила сам себи. Хоћу и ја да једем. Ваљда и ја заслужујем да једем...“„Ти си на дијети. Знаш да то не једеш“. „Ја сам направила, а ти не мораш да поједеш ако нећеш“. „Е, нећу! Да знаш да сад нећу да једем. Ово нису моји филети и нећу да их једем. Па ти види шта ћеш“. Демонстративно напустим просторију и одем у своју собу.Нека ми нико не прича да у породици не постоје односи моћи. Код мене је то барем очигледно. Функцију жезла преузима варјача и побисмо се око тога ко (не)ће спремати храну. Када се иде у продавницу или треба да се скува неки ручак, ненадано искрсавају неодложне обавезе које обавезно морају да се обаве истог тренутка. Ја играм на своју расејаност, па заборавим где сам кренула и вратим се уобичајеним активностима. Брат се обично сети да сутра има контролни, а мами је притисак пао толико да ће завршити у ургентном, ако моментално не попије кафу. Но, и та расејаност, контролни и кафа прођу, а обавезе остају да их изврши – баба. Њој није тешко да довлачи поврће с пијаце, иако више бауља него што корача. Она не може да спава, па јој није проблем да свако јутро у шест доноси топао хлеб. Пре тридесет година ју је ударила трола и тај потрес мозга јој је тако пријао да уме тачно да оцени у којој продавници је шта јефтиније, а чак се не устручава ни да 4 пута дневно оде по новчаник који је оставила на каси. Баба је супермен. (Или би требало да је упоредим са неким женским херојем?) Она је у суштини срећна, само што воли да кука. То је жена која ужива да се жали и да наређује. Не либи се да одређује и управља нашим животима. (Мада јој и ми то прећутно дозвољавамо пуштајући је да ради оно што се нама баш и не свиђа.) Нема другог начина, па нам одређује шта и како једемо. Једно време је одређивала чак и количину. Ваљда се водила изреком „пара на пару иде“, само што се у њеном случају радило о залогајима. Ситом ће увек бити онај залогај више – како би се прејео, а гладном онај мање – како би остао гладан. У ствари, то је њена игра да одржи моћ, да макар у нечему буде доминантна. Она нема свој живот. Умрла је пре неколико деценија. Остала јој је храна:
да ме грди кад купим исувише тврду главицу купуса, када изаберем „женску“ шаргарепу, када се успавам и хлеб се распрода пре него што стигнем у радњу, кад не гледам цену и узмем нешто што није на попусту; да пере суђе након што сам га ја опрала, да размешта виљушке када сам ја поставила сто, да ми објашњава како се праве колачи, иако их сама спремам од десете године; да ми каже шта сам морала, шта нисам смела и шта не знам и да притом маше варјачом како би ме заплашила. Она је морала да ми направи три филета. Питала је из пристојности, а урадила је оно што јој је улога дозвољавала - управљање. Да је учинила оно што је било договорено, себе би поништила, одузела би себи једину функцију коју има, постала би непотребна. А сви се бојимо ништавила. Верујемо да ипак имамо неку сврху. Желимо да будемо потребни и корисни. Желимо да и ми некоме будемо потребни, да не могу без нас. Сви смо егоистични. Не можемо да прихватимо да смо љуштуре. Јер какав нам је онда крај? У смеђу. А сви желимо да будемо порција најукуснијег и најтраженијег јела у елитном ресторану. Зар се онда храном не решавају метафизичка питања?
Кристина Балаћ
Нема коментара:
Постави коментар